Етнолошки филмови вишег кустоса Милана Брајовића, увек изазову пажњу и нас и посетилаца нашег Музеја. Неки знају а неки су синоћ научили шта је то врбопуц, Кобиље коло и какви обичаји се врше око празника Младенци.
Филм Тозин каприц је ватромет природе Делиблатске пешчаре и ватромет једне људске приче, шумара Тозе, који је свој читав живот стопио са жутим песком песком пешчаре а и данас то низашта не би мењао иако има 80 година. Драже му је да чује кас свог коња докле год буде могао, да наклони шешир у знак поздрава, него да чује буку лепих аутомобила из којих се нико комшијама не јавља.
Филм Радош и Ружа, говори такође о гашењу села. Нема стоке, нема људи, све се гаси. Кроз причу Радоша упознајемо Брезну, породице овог нашег рудничко-таковског села и предела који носе печат нашег менталитета, нарави.
Етнолошки филмови нашег колеге Милана Брајовића, су трајни запис живота који нестаје. ИМА ЛИ ДУШЕ, АКО НЕМА ЉУДИ? Одговор на то је вечита запитаност.