Представљање књиге и изложбе СРПСКИ ВОЈНИЦИ УМРЛИ У ХОЛАНДИЈИ 1917-1919 у Народном музеју у Крушевцу у оквиру манифестације „Музеји за 10“ и Европске  ноћи музеја  14. маја 2021. године

Књига „Српски војници умрли у Холандији 1917-1919“, аутора Фабија Вендрига, Тање Вендриг и Џона Стинена, и истоимена изложба аутора историчара уметности Ане Јелић и етнолаога–антрополога Ненада Карамијалковића настала је као резултат истраживачког рада у оквиру пројекта „Српски војници умрлу у Холандији 1917-1919“, који су финансирали Министарство културе и информисања, Музеј рудничко-таковског краја, Амбасаде Краљевине Холандије у Београду и Удружења потомака ратника 1912-1920, Пожаревац. Књига и изложба представља допринос у осветљавању сећања на војнике који су умрли у Холандији крајем Првог светског рата.

Сто година након Версајског мировног споразума (1919-2019), којим је формално завршен Први светски рат, мало је позната чињеница да је један број српских заробљеника у Првом светском рату боравио у неутралној Холандији, као и да је њих стотинак војника преминуло и покопано на холандском државном тлу. По завршетку рата лука у Ротердаму служила је да се војници ту опораве и врате у домовину. Међу заробљеницима било је преко 4.000 Срба. У периоду између 11. јануара и 7. фебруара 1919. године, 91 српски војник умро је на холандском тлу у девет разлиитих градова Холандије од последица шпанаског грипа. На Реформаторском гробљу у Гардерену, подручје регије Велуве, Холандија, налази се споменик сећања на српске војнике који су преминули од последица шпанског грипа 1919. године одмах након Првог светског рата. На споменику је исписано 29 имена српских војника који су умрли у Гардерену, 21 војник који је умро у Најмегену и њих 14 који су умрли у Енсхедеу… Сплетом различитих околности, посмртни остаци српских војника су 1938. године, а у договору са владом Краљевине Југославије, после низа перипетија, пребачени у заједничку гробницу у Маузолеј у Јиндриховицама, Чешка, где се и данас налазе.

Реконструкцијом историјске приче преко двојезичне публикације и двојезичне документарне изложбе, одаје се заслужено поштовање и признање војницима и њиховим породицама тј. потомцима и да се на тај начин њихова имена отргну од заборава.