„Момчило светлуца из свога часа“, каже наш драги професор Владимир Димитријевић. Његове речи упили су многобројни Милановчани, али и они који су у нашу галерију 30. јуна у 19 сати дошли из других градова само зато да чују предавање професора Димитријевића о педагошком раду Момчила Настасијевића.

Професор је обогатио и нашу ауторску изложбу о завичајном песнику, „Момчило Настасијевић: песник изнад векова“ својим текстом о педагошком раду песника, који је био темељан и омиљен професор Четврте београдске гимназије где му је колега, између осталих, био и Милош Црњански. Настасијевић се издвајао по томе што је припремао пажљиво своја предавања, ђацима причао и о оним књижевницима, чија су дела тек касније доживела светску славу, што нам говори о томе колико је Момчило био свестран и образован. Енглески језик је научио само зато да би Шекспира и друге писце могао да чита у оригиналу, јер је то једини начин да дође до сржи књижевности. Тако је учио и своје ђаке. Самоуки глумац пореклом из Брђана, Виктор Старчић, говорио је да није имао професоре, али ако би издвојио једну личност која је утицала на његов глумачки „занат“, то је био Момчило Настасијевић, који му је говорио како сцена треба да изгледа, како се глуми, и да увек мора бити искрен у својим глумачким подухватима. Публика увек мора да верује у оно што глумац даје на сцени.

Драге су нам похвале професора Димитријевића, којима је дао позитивну оцену нашег рада, а још драже речи да би једини град у коме би живео, ако то није Чачак, био управо Горњи Милановац, ни сам не зна зашто, а вероватно због наших завичајних писаца, Тадије Костића, Драгише Васића и пре свега, Момчила Настасијевића, који је по мишљењу професора, наш највећи песник.

За Настасијевића је везан неким „необичним нитима“ које нису само књижевне и нису само професорске, истакао је професор, и поновио тврдњу професора Ломпара, који тврди да су два највећа песника: Његош и Момчило Настасијевић. Димитријевић је истакао велики значај тога што је Музеј рудничко-таковског краја, на овој изложби изложио оригиналне рукописе Момчила Настасијевића, на основу којих је Новица Петковић урадио Сабрана дела песника, у издању Дечјих новина, а наш музеј је недавно откупио ове рукописе за потребе изложбе о песнику Момчилу. Свака песма има више верзија и све оне су изложене, а по речима Димитријевића, поједине песме имају и по 17 верзија. Настасијевић је „ковао“ песме тражио најбољи израз, реч, тражио оно што је проналазио у музици – најкомплетније изражавање.

Момчила су красиле људске врлине, пре свега моралност, и у сусрету са чистим и непоквареним младићима гимназије, управо због те особине, Момчило постаје њихов „уобличитељ“, постаје учитељ над учитељима, након првих потешкоћа у раду због Момчилове интровертности. Ђаци постају његова „духовна деца“. Толико га поштују да су оставили бројне записе о томе какав је био професор, чак и они који нису званично похађали његове часове, али су их слушали, жељни разговора са омиљеним професором. Бранили су га и приликом извођења Момчилових дела, које је критика лоше примила и чак покушавала да спречи њихово извођење.

Остаје нам да закључимо да желимо да се врати време оваквих професора, које ће ђаци из поштовања отпратити кући после часова, као што су пратили песника Момчила. Професору Димитријевићу који спада у те омиљене педагоге, из којих „извире“ знање и љубав, захваљујемо се на изузетном предавању.

фото: Саша Савовић