У Галерији Музеја предавање о др. Херману Августу Мајнерту одржао је етнолог и антрополог Ненад Карамијалковић (директор Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу), истакавши одмах на почетку да му је велико задовољство што има прилику да ода признање овом значајном народном посленику, који је оставио неизбрисив траг у обнови и развоју српске державе у првој половини 19. века, и то у области медицине, односно здравства. Предавање је омаж једном заслужном трудбенику и здравственом просветитељу, који је готово читав радни век посветио добробити српског народа и своје нове домовине-Србије.
Др. Мајнерт је био доктор медицине, главни лекар и начелник санитета не само Округа крагујевачког, већ и Округа београдског, па ипак ни у једном од поменутих градова нема улице која носи његово име, а данашњим нараштајима оно је потпуно непознато. Овај пример, међутим није изузетак. Многи великани из периода обнове наше државе у првој половини 19. века заборављени су, а међу њима се посебно издваја плејада странаца, који су, заједно са пречанским Србима, били покретачи и доносиоци свих новина у тадашњој Кнежевини Србији. Било је ту Чеха, Немаца, Италијана, Грка, Јевреја и многих других. Они су дуго премошћавали јаз између потребе за лекарима и могућности да их Србија сама школује (први Медицински факултет у Србији отворен је у Београду тек 1920. године). У српску службу најпре ступа Грк Константин Александриди 1819. године, као лични лекар кнеза Милоша, али он већ 1821. године напушта посао. Десет година након одласка Александридија, у Србији је радило свега пет лекара-Бартоломео Силвестро Куниберт, Григорије Рибаков, Ђорђе Новаковић (посрбљени Рус из Лавова), Јован Стејић… Тек после Хатишерифа 1830. године долази до развоја српског санитета. У почетку је апсолутни приоритет имала војска, па су током 1836. године подигнуте прве војне болнице у Крагујевцу, Београду и Пожаревцу.
Др. Мајнерт је припадао првој генерацији лекара из треће и четрвте деценије 19. века, која је дошавши из иностранства, углавном из Аустријског царства, неуморно крчила стазе на путу изградње српске здравствене службе и здравственох просвећивања народа. Упркос томе, подаци о др. Мајнерту су веома скромни, и врло често и нетачни.
Др. Мајнерт је био етнички Немац рођен у тадашњем Аустријском царству, али на територији данашње Чешке Републике. Он је био први трајно настањен чешки досељеник у Србији, који је отворио својим радом врата српског санитета многим другим лекарима из тадашњих Чешких земаља, као нпр. др. Јована Машина (првог свекра потоње српске краљице Драге Обреновић), Јована Валенте и Јосифа Холеца… Др Мајнерт долази у Србију крајем 1836. године из Пеште где је докторирао. Његов долазак је обавијен највећом мистеријом, јер је он био једини лекар из прве половине 19. века који се сам понудио кнезу Милошу и српским властима. Тадашње прилике у Србији биле су веома лоше, па су лекари избегавали да у њу долазе. Уколико би и дошли, нису се дуго задржавали, будући да у Србији човек „нит је био сигуран са својим животом, нит са имањем“. Током читавог 19. века вођена је револуциона борба за стварање и напредак српског санитета. У великом културном и економском заостатку у односу на европски Запад, као последица вишевековне османске управе, Србија је дуго била лишена организованог здравства. Немаштина и непросвећеност, оличене у тешком мењању застарелих схватања и навика народа, неретко и државне елите, били су главни узроци мукотрпног развоја српског санитета. Појмови о лечењу били су веома примитивни, а у борби против болести главну улогу није играла медицина, бећ сујеверје. Забележено је нпр. да је приликом епридемије куге која је погодила Србију 1837. године кнез Милош одлучио да се ради заштите обрати врачарама и њиховој магији, а не школованим лекарима.
Др. Мајнерт је био човек авантуристичког духа, жељан нових изазова и са снажном потребом да помогне онима којима је помоћ била потребна. Јуна месеца 1836. године обратио се из Пеште кнезу Милошу са молбом да постане српски лекар, што му је децембра исте године и одобрено. Био је постављен за лекара Алексиначког карантина, највећег карантина у Србији. Овдашњој стручној јавности његово име познато је највише због повезаности са епидемијом куге која је букнула у Србији 1837. године. Стручна грешка који је тад направио као млад лекар, била је узрок продора куге тј. „црне смрти“ у унутрашњости земље. Међутим, са епидемијом се управо он најхрабрије и најпреданије борио. Борио се, изборио, преживео и искупио код кнеза Милоша и српске јавности, те је могао да настави живот и рад у Србији. Након тога, радио је као лекар Београдског гарнизона (1838-1839), као крагујевачки окружни физикус (1839-1847) и на крају као београдски окружни физикус (1847-1858). Из сачуваних службених дописа сазнајемо шта је Мајнерт као лекар запажао и колико се трудио да у српску средину пренесе европске културне тековине на пољу заштите здравља. Можда је један од најзначајнијих његових успеха и борба за решавање питања уређења гробаља и начина сахрањивала, будући да су шумадијска гробаља до његовог доласка била у застрашујућем стању. Мајнертовим залагањем око овог питања, донета је 1843. године прва српска Уредба о гробљима, након чега су српска гробља коначно почела да добијају пристојан изглед.
Из Мајнертових списа и дописа сазнајемо доста не само о здравственим, већ и о друштвеним приликама у Шумадији тога доба. Поданик (држављанин) Кнежевине Србије, а тиме и стални државни службеник постао је 1857. године и то након две деценије српске службе. На основу кондут листе, тј. службених досијеа, који су вођени о српским лекарима од 1841. године, а које су сваке године попуњавали начелници свих 17 округа у Кнежевини Србији. На основу тих извештаја видимо да је др. Мајнерт био веома интересантна личност. Романтичарски настројен, испољавао је особењачку природу још по доласку у Србију, а потом и на месту окружног физикуса у Крагујевцу и Београду. Наиме, иако веома ревносан и пожртвован у раду са пацијентима, избегавао је бирократске обавезе окружног физикуса. Обавезне недељне, петнаестодневне и тромесечне рапорте подносио је ретко и то готово увек после опомињања, због чега је често изазивао негодовање окружних начелстава. Мада је научио да говори српски језик прилично добро, дуго је избегавао да савлада читање и писање истог. Будући да је то био један од услова за обављање посла окружног физикуса, у почетку је дописе на српском сачињавао његов писар. Није био ни предузимљив ни у прописаном обавештавању надлежних о таксама за лекове које је издавао из своје ручне, приватне апотеке.
Др. Мајнерт уживао је поверење и поштовање обичног света, па су се и годишњи извештаји окружних начелника завршавали генерално позитивним закључцима о овом странцу, будући да је био „привржен и добар отечествољубац“, који савесно „тежи за благостаније Народње“, иако је према својим надрђенима био „свакојак“. Све наведено говори нам да се радило о својеглавој особи која није трпела ауторитете и формалности, што је често могло скупо да кошта, али и о особи са израженом емпатијом према пацијентима и љубављу према Србији, упркос тешким условима рада и скромној плати, доктору који је у једном новом друштву пронашао своју сталност и будућност. Преминуо је у Београду 17. октобра 1858. године.
Резимирано, упркос контроверзним догађајима на почетку његове каријере (у Алексиначком карантину), реч је о човеку који је био један од првих српских окружних физикуса (у Крагујевцу и Београду), односно један од прегалаца и пионира цивилног санитета Србије, као и искрени приврженик тада мале српске балканске кнежевине. Његови судови о српском народу били су веома реални, често проткани критичким освртима на бројне негативности које је опажао и са којима се сретао код људи, али је то увек било изречено добронамерно, не би ли се грешке исправиле.
Ана Јелић, историчар уметности
