Опанчарски еснаф био један од првооснованих еснафа у милановачкој општини. Основан је 10. децемба 1872. године и од тада,па све до друге половине  XX имао је велики број чланова.  Тридесетих година XX било је тридесет опанчарских радњи које су запошљавале више од осамдесет опанчарских радника.  Последња опанчарска радња у Милановцу била је радња Војка Мијаиловића,  која је његовом смрћу  1991. године затворена. Данас у милановачкој општини живи како он сам каже „ једини опанчар од Београда до Краљева“.  То је Желимир Дамљановић из Бруснице.  Процес израде опанка веома је сложен и захтаван.  Штављење коже је посао којим су  се бавили посебне занатлије- ћурчије.  Међутим, штављење коже за опанке углавном су вршили сами опанчари.  За ђон се користила телећа, а за премет и преплет јарећа кожа. Jедан дан био је потребан да се кожа нарикта, навлажи, опкроји, навуче на калуп и остави се да се осуши. Затим се искроји кожа за премет, преметне се, онда се ради преплет, ставља се ђон, нитне… За све то било је потребно најмање три дана. Пре неколико деценија, потражња је била већа, јер су се опанци свакодневно носили. Данас Желимир направи опанак за понеки КУД, али је посла све мање. Како он наводи „ данас ретко ко може и да савлада овај посао, јер захтева смиреност и стрпљење“. Као и већина занатлија у нашем граду и Желимир има сина, али он неће наставити овај посао, тако да је он несумњиво последњи опанчар наше општине.