Лимар

Данашњи број лимара није се знатно променио у односу на број лимара у граду после педесетих година прошлог века. Међутим, оно по чему се разликују  је то да се у данашње време лимарија свела  на монтажу,  сви елементи се купују готови, па се онда монтирају.  На основу онога што су нам испричали Милан Ковечевић и Братислав Ђурковић, можемо видети како је изгледало бавити се овим занатом пре више од пола века када су  њихови очеви почели да се баве овим послом.  Отац Братислава Ђурковића, који је и сам лимар, Јован Ђурковић имао је радњу на месту где је данас Дом културе, а занат је изучио код  веома познатог и признатог мајстора послератног Милановца,  Влада Ђурића.  Јован је радио углавном лимарску галантерију ( лонце, корита, кофе…).  Станимир Ковачевић је био прва генерација Школе ученика у привреди, која је у то време у граду образовала различите занатске профиле.  Своји лимарску радњу основао је 1958. године на месту где се данас налaзи Макси. Правио је углавном олуке и грађевинску лимарију, што је у то време било веома тешко, јер нису имали одговарајући превоз.  На села су олуке превозили коњском запрегом,  а у граду су их носили на леђима до места где је требало да их уграде.  Радио је и галантерију, али по наруџбини. Занимљиво је да је Станимир био ангажован да прави таблице за немачке камионе за потребе филма „Мирко и Славко“, у којем  се између осталог у неким сценама види његова радња . Када  су 1962. Тито и Брежњев , свечано отворили спомен костурницу посвећену борцима црвеноармејцима палим у борбама за ослобеђење овог краја, ангажовано је неколико лимара из града како би поставили олуке на све куће у близини Брда мира, које их нису имале, све са циљем да изгледа лепше и богатије када они буду пролазили.   Сваки мајстор имао је нештo по чему је био препознатљив. За Станимира је то била завесица ( шара) на крају олука, тако да се тачно знало који олук у граду је он радио.  Све алатке које су се тада користиле биле су ручне, а машине су се ручно покретале.  Апипонг или кант машина користила се савијање лима,  сит машина за фалцове, различите врсте маказа ( кружне, праве, леве, десне) , затим клешта ( шпокцангле, декцангле). Справа која се користила за нитовање називала се нитницигер.

X