Како усуд каже

Различити алати а иста намера- сачувати од заборава. Некада се од заната живело а сада се  за занат живи. Стари мајстори и данас не напуштају своје радње у којима као да је време стало…

Приказали смо јуче филм „Како усуд каже“ који је реализован у сарадњи Музеја рудничко-таковског краја, Народног  музеја Чачак и Удружења „Наше дрво“. У име нашег музеја у пројекту су учествовали етнолози Наташа Поломац Петковић и Милан Брајовић, а чачански музеј су представљале етнолози Ивана Ћирјаковић и Снежана Ашанин. Филм, који је снимљен као друга фаза пројекта које је подржало Министарство културе и информисања, говори о мајсторима уметницима, свему ономе чега данас нема. Руке нису биле само извор зараде, већ и велике љубави према животном позиву. Филм представља једног од последњих абаџија Антонија Мутаповића, који нам је подробно описао на којој „Сингер“ машини ради од 1950. године, на који начин је долазио до материјала а како се данас сналази, потом да су материјали из Ђаковице увек били најквалитетнији и да више квалитетних материјала тешко да има. Упознао нас је са шаблонима према којима се шила шајкача а сазнали смо и колико времена треба да се уради један јелек. Да ли сте размишљали колико је времена било потребно опшити ручно рупице на панталонама и колико их уопште има на једним панталонама? Из прањанског краја представио нам се бомбонџија. Сећате ли се оног шаренила на некадашњим вашарима, црвених бомбона, лицидерских слаткиша? О свему томе говори и демонстрира израду бомбона, Милија Станојевић, лицидер, обасјан жељом да прикаже шта је то са својом породицом читав живот радио. За вашар у Такову припремали су слаткише од невероватних 50 кг шећера, некада у срећна времена. Да ли су имали конкуренцију? Каже да нису. Били су најбољи…Одмерени Александар Милосављевић, лимар из Чачка показао нам је да и лим може имати топлину. Украси за олуке су његова уметничка дела, а подичио се и тиме да су кофе из њихове радионице стигле и до Хиландара. Филм је на крају представио јорганџијски занат, који помало још увек живи јер још увек има људи који цене вунени јорган или душек. Чачанска јорганџијска породица, почела је са радом 1935. а њихова породица се не одриче традиције, већ је и унук засукао рукаве и почео да учи шиваће бодове, којима руком урађени настају дуготрајни јоргани. Занати су у изумирању. Током времена, многе занатлије попут лимара, прихватали су новине у раду, којима је њихов мукотрпан посао олакшан, па су некадашње лемилице грејане на ватри, замењене плинским и на тај начин умногоме убрзале процес.

Тренутно нам је свима најважније здравље, а када буде прилике, већ на пролеће, надамо се, да ћемо овај филм злата вредан представити свим ученицима Општине Горњи Милановац. Јер ко ће сачувати занате од заборава сем нас? То је задатак свих музеја.

X