Манастирски комплекс Велуће, са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице, налази се на десетак километара удаљености од Трстеника. Управо тамо нас је пут одвео да представимо изложбу „Мати Ана Аџић: духовно чедо владике Николаја Велимировића“, аутора Мирјане Глишовић и Весне Ћурчић. Изложба је постављена у трстеничкој музејској збирци а отварање смо уприличили у једном од трстеничких духовних средишта-Манастиру Велуће. Било нам је као код куће. Гостопримство мати Теодоре игуманије манастира, њена посвећеност раду са децом и манастирској економији још једном су нам показали да зрно љубави мати Ане и данас живи у женском монаштву и да за све нас има наде. Монахиње наше светиње-Манастира Враћевшнице, присуствовале су отварању, као и монахиње Манастира Ковиље које су увеличале отварање изложбе у Горњем Милановцу, и од тада прате пут наше изложбе.
Наш домаћин у трстеничкој музејској збирци, Јелена Вукчевић, кустос историчар, најавила је све госте и поздравила присутне у име музеја, а о значају наше изложбе и нашој вези са Манастиром Враћевшница говорио је Александар Марушић, истакавши да треба сачувати од заборава овакве личности каква је мати Ана. Један од аутора изложбе Мирјана Глишовић, истакла је да није необично што је изложба физички на једном, а духовно на другом месту. Манастир Велуће је место где је Нада Аџић, донела одлуку о монашењу а друга трстеничка светиња Љубостиња, такође место које мати Ана изнад свега волела и где је такође било смештено хранилиште за децу. Хранилиште у Трстенику водила је она,а у Љубостињи, мати Сара, са којом је Нада Аџић, прошла све недаће Битоља где су водиле хранилиште за децу „Богдај“.
Најемотивнији је био говор свештеника Милосава Егерића, корисника фонда мати Ане Аџић, која је помагала свима онима којима је помоћ у животу била потребна. „Као пчела радилица ишла је мати Ана од цвета до цвета скупљајући нектар, а његовим духовним медом хранила је њена духовна чеда, којих је било преко две стотине и још више оних којима је помагала а која су била разасута по склоништима: Београда, Битоља, Трстеника, Краљева…“Отац Егерић био је корисник њеног фонда као студент призренске богословије. На дан свог рукоположења добио је књигу са посветом коју и данас брижљиво чува.
Мати Теодора уложила је огроман труд да дан учини величанственим за све нас. Са децом је припремила „Химну Богдају“ а хорић је извео још две нумере; припремила је беседу која нас је подсетила на животопис мати Ане. Веза монахиња Велуће са мати Аном није се прекинула ни после одласка мати Ане из Трстеника, рекла је мати Теодора. Монахиње Нина и Текла, биле су у Враћевшници где су училе вештине из декоративне уметности управо од мати Ане. Сва та искуства донеле су у манастир Велуће. Мати Теодора, истакла је да је мати Ана живела по јеванђелским речима: “А добро чинити да нам не досади, јер ћемо у своје време пожњети ако не малакшемо. Зато, дакле, док имамо времена чинимо добро свима.“ (Гал. 6,9-10)
Остаје нам само да се захвалимо на доброти и миру које смо јуче доживели, а који су свима преко потребни.
