Мића Ћајић (1934-2014) фотограф, основао је своју прву радњу у Љигу, рођен је у Славковици. Занат је завршио у Београду код једног Јеврејина, након рата. Провео је чaк и неколико месеци у Италији у Удинама, како би усавршио свој занат. Првих пола године након одласка на занат Мића је говорио да није видео фотоапарат, већ је помагао мајстору тако што је чистио, сређивао, ишао на пијац, цепао дрва. Касније му мајстор објаснио због чега је то тако било. Тако су млади ученици добијали прилику да одустану, а ако прођу све то, онда стварно желе да остану и науче занат. Почетком шездесетих година купује радњу у Горњем Милановцу и она се и даље ту налази. Пре фотографске радње на овом месту се налазила продавница коже „Диор“. У њој сада ради Мићна кћерка Зорица као и син Зоран Ћајић, који се иако је завршио Технолошко-металуршки факултет, никада није бавио струком и уз свог оца је изучио фотографију и наставио да се бави породичним послом и након очеве смрти. Зоран је са 14 година почео да ради са својим оцем, а тако сада и његов син и кћерка , иако су се определили за нека друга занимања, помажу свом оцу, тако да се фотографијом бави већ три генерације у породици Ћајић. До 1997. године радња се звала Фото Мића, када мења име у Елит фото, да би имали неко неутрално име, због наредних генерација.
Мића је био велики заљубљеник у фотографију. Увек је говорио да прави фотограф када прави фотографију поред две димензије, ширине и дужине, фотографију мора да направи и у трећој димензији, а то је емоција. Цео радни век се усавршавао, прихватао новине, јер је у фотографији јако видљив тај напредак у технологији израде. Седамдесетих година почео је са колор фотографијом. Пред пензију освојио је мноштво ствари из домена дигиталне фотографије. Када је почињао али и касније током свог радног века, највише је волео да фотографише села, вашаре, ђаке у школама, изградње кућа и насеља у куће и весеља која су прављена том приликом. Свадбе су у то време фотографисане на други начин. После венчања, или како се то тада говорили регистрације у општини, младенци дођу у радњу где се фотографишу. У радњи су се фотографисале и породичне фотографије и то је била нека традиција, када дође цела породица да се фотографише. Затим портрети , војска , војне свечаности, државни празници. По селима је најчешће радио породичне фотографије, где би се окупило две, три генерације и фотографисали би се. Те фотографије су рађене црно-бело, затим су ретуширане, да би се избегле боре за портрете и остало како би се добила што лепша фотографија и то се може назвати неком претечом фотошопа, мануелни и примитивни. У радњи су фотографисана и документа. Чекало се и до седам дана да се добије фотографија, прво је требало да се попуни филм, па да се развије, да би се тек онда добила фотографија. Технологија је данас битно промењена, иде јако напред. Данас је фотографисање маладенаца промењено толика да је од одласка у радњу након венчања, данас потребно и по неколико дана да би младенци добили оно што желе. Осим фотографија са венчања и свадбе, младенци одлазе на неку локацију коју изаберу неколико дана пре или после свадбе и фотографишу се. То се назива fotoshooting. Данас је много лакше да фотограф кроз фотографију изрази себе.
Сва фотографска опрема и репро материјал производе се ван Србије. У бившој Југославији Фото Кемика Загреб производила је фото папир и фото хемију. У тренутку када је Мића Ћајић дошао у Милановац у граду је било још три- четири фотографа . То су били фотографи Зарић, Шакота, Симић и он.
