Драган Аџић је по струци графичар, а дуборез је научио почетком деведесетих година када је игром случаја изгубио своју штампарију. Тада је отишао да ради неке грађевинске послове у манастиру Каона. Игуман манастира предложио му је да за цркву почне да ради дуборез. То је било 1991. године. Пошто га је дуборез јако заинтересовао, одлази у манастир Дечане где се оснива дуборезачка радионица. Ту га је обучавао монах Николај који је дуборезачки занат научио у затвору. Он је технику јако добро знао, али као сваки необразовани мајстор овог заната, није много знао о стиловима, па су његови иконостаси били занатски прелепо одрађени, али стилски неуједначени. Захвљајујући Милановчанима академском сликару Жарку Вучковићу и његовој супрузи историчару уметности Бранки Вучићевић Вучковић, научио је све што је било потребно да зна о различитим стиловима и стилским правцима да би овај посао одрађивао на најбољи начин.
Радио је на 20-30 цркава и манастира. Радио је у царским лаврама манастира Сопоћани, Жиче,Дечани. Као сарадника имао је сталног столара и још тројицу са којима је радио дуборез (синови и још један радник). Ово није посао за једног. Добијали су бројне награде за цркве. За цркву на Убу добили су награду за унутрашњост цркве. Ово није посао од којег се живи већ га људи раде углавном из љубави. Учио је тако што је обилазио дуборезачке радионице широм Србије и тако учио шта ко ради и како треба да се ради. Углавном су све самоуки мајстори. Сада има малу радионицу у склопу куће. Од алата има само сточић и ножоће. Да би се неко бавио дуборезом мора да има и способну столарску радионицу. Има преко 120 ножића које користи. Дрво које користи је искључиво дивља парена крушка до које је јако тешко доћи. Узима је од људи који откупљују грађу на велико. Они када паре орах, опаре и дивљу крушку коју набаве. Међутим купи је само једном у годину-две, пошто је јако тешко налазе. Свако дрво упија влагу из атмосфере и долази до рада дрвета, а једино европско дрво које не ради је дивља крушка. Она има толико сабијена влакна да је много лакше у њој радити. Такође има природну боју која не мора даље да се обрађује. Осим тога користи и орах. Ради искључиво српске мотиве, сачуване у литератури, на камену, на дрвету… Прави и чутуре, разне сувенире, чанчиће… Основни мотив на читурама и предметима које ради је преплет, али прави их и са мнногим другим мотивима. Јако су тражене чутуре са мотивом Милоша Обреновића. Све ради преко шаблона које сам нацрта, а некада и фотографију пренесе на паус па онда смањи или увећа према потреби и тако направи шаблон. Чутуре сам прави. Понекад и рестаурира предмете старе и преко сто година.
Данас ретко ради по црквама и манастирима. Оно што би он издвојио као најзначајније што је радио су иконостаси, певнице, манастирске трпезе, краљеву трпезу манастира Ђурђеви ступови, копију краљеве библиотеке по неким старим сачуваним цртежима…