Син Вишње и Обрена Мартиновића из села Бруснице. Као познати трговац стоком и виђен човек од почетка учествује у Првом српском устанку. Године 1804. постаје командант и војвода Рудничке, Пожешке и Ужичке нахије, а саветник у Правитељствујушћем совјету 1809. Од 1810. године је српски депутат у руском штабу у Букурешту, где је и умро исте године. Остаће упамћен и као особа која је „даровала“ презиме најмлађој српској династији – Обреновићима, односно име најмлађој окружној вароши тек ослобођене Србије –  Горњем Милановцу.

Споменик на травнатој површини испред зграде Окружног начелства, рад је академског вајара Небојше Савовића Неса из 1995. године.