Објављен је први том капиталне монографије о кнезу Милану Обреновићу, ауторке проф. др Сузане Рајић, а ми смо имали част да ово издање буде предcтављено у нашој галерији синоћ, 13. новембра. О књизи су говорили, ауторка професорка Рајић и врсни историчар др Данко Леовац. Више пута смо истакли да волимо ауторе који долазе до саме сржи истраживања, а Сузана Рајић је управо то – пре свега пожртвовани истраживач и када помислите да је истраживање историје XIX века бар негде при крају, она вас увери у супротно и подстакне на размишљање.

У својој уводној речи Александар Марушић, представио је госте и укратко образложио како је кнез и потоњи краљ Милан био везан за наш крај. Истакао је да је Сузана Рајић да би дошла до овог капиталног издања обрадила 38 архивских фондова, да је кнез Милан када је славио своје пунолетство 1872. од народа нашег краја добио тробојку са мотивима Таковског устанка, да је он био иницијатор подизања школе у Такову, саграђене 1891. године, која је задужбина његовог сина Александра. Први гост, историчар Данко Леовац, на почетку је истакао да је династија Обреновић била неправедно запостављена, да је ту слику променило издање Сузане Рајић о последњем краљу Обреновића Александру, али да је и наш музеј допринео промени те негативне конотације едицијом о Обреновићима коју објављујемо већ годинама. Милан је био најосуђиванији и најзапостављенији представник династије. Због тога управо ова издања, први том који је објављен и наредна два планирана, имају изузетну научну вредност. Много одрицања је потребно за овакву књигу. Ми на крају видимо готову књигу а шта је томе претходило, то само аутор зна. Сузана Рајић је истакла да је пре 15 година у Гимназији „Таковски устанак“ предтавила књигу о Александру и да су се након тога историчари питали: „Ко је та жена која пише о владарима?“ Свет историчара био је углавном свет мушкараца. Ауторка је истакла да тада када је писала о Александру не би могла да напише књигу о Милану. Много је слојева много аспеката, много истраживања. Ниједан владар не може се посматрати само кроз одлуке, већ се сви апекти морају сагледати, време у коме живи, утицаји на те одлуке, па тек онда саме одлуке. Истакла је да је први том књиге намерно „одсекла“ да примора публику да сазнаје оно што је било даље али пре свега да сагледа Милана Обреновића, без моћи, без власти без утицаја. Сви памте краља Милана из епохе његових великих успона, али ми на почетку имамо владара који је дошао са 14 година на власт. Када је ступио на тле Србије, дељене су његове слике по земљи, са причом: „Пронашли смо књаза“. Велика су била очекивања али велико и неповерење. Питали су се да ли је он прави Србин ако се школовао у Паризу. А јесте био. Српски језик учио је од бабе Томаније и од српских студената, читао је српску штампу. Стално је морао да доказује да је вредан поштовања. Главна личност у његовом животу због тога је био Јован Ристић и можемо да закључимо да се моћ кнеза Милана може пратити тек од 1878. године, када је успео да осамостали одлуке а тек од 1880. га видимо као владара са стварном моћи. Рат за ослобођење и независност представља га у другом светлу. Србија у том тренутку има 4500 војника а хоће да се бори са моћном турском војском. Ниједан српски официр није имао ратно искуство. Спекулисало се ко ће бити владар уместо њега, због свих тих недаћа. Сузана Рајић је истакла да Милана Обреновића жели да врати у прави контекст, да је књига намењена млађој популацији пре свега, да сазнају историјску истину. Увек смо се у прошлости бавили само политиком, а не територијом, становништвом. Време је да се то промени. Милан је сматрао да Србија има два пута – или да се модернизује или да нестане. Он је изабрао први пут. Ми се већ сада радујемо другом тому приче о Милану Обреновићу у нади да смо овом промоцијом бар мало и ми допринели да овај капитални истраживачки труд допре до публике, јер ако не знамо своју прошлост, нећемо знати ни будућност каква ће бити.