Рађена по наруџбини краља у абдикацији Милана Обреновића и Министарства просвете, композиција Таковски устанак први пут је изложена почетком 1895. године у фотографском атељеу Пајиног брата Милана Јовановића, али наведена је као дело „за приватну галерију Његовог величанства“ краља Александра. Овде се ради о првој, већој верзији ове слике, док је друга, мањих димензија, настала 1898. године. Припремајући се за ово дело, Паја Јовановић је, стигавши из Беча, доста времена проводио у Такову и околини скицирајући физиономије људи, ношњу, оружје... Представио је призор пред Таковском црквом, моменат када под благословом крста архимандрита Мелентија Павловића војвода Милош Обреновић развија барјак и предаје га Сими Паштрмцу док се народ заклиње подигнутим сабљама, пушкама или са три прста. Уметник је дао себи слободу објединивши на једном месту елементе три стварна догађаја: предаје барјака Сими Паштрмцу испред Милошеве куће у Црнући, објаве о подизању устанка испред таковске цркве брвнаре и народног сабора испод столетног храста у долини Дичине. Мало даље од средишње групе приказан је стари Милутин Гарашанин у „лепом чоханом оделу“, са испруженом сабљом у руци и Вуле Глигоријевић озбиљног лица испред њега, док је иза Гарашанина у „кошуљама“ са широким рукавом, пиштољем за појасом и сабљом у руци Лука Вукомановић. Иза Симе Паштрмца лево су Вукомановићи а десно Никола Луњевица, до Луњевице је уздигао руку војвода Милић Дринчић, а у самом углу са чалмом на глави и китњастом горњом хаљином је Јован Обреновић.

Ту су и Лазар Мутап, кнез Василије из Бершића, Тома Вучић-Перишић и многи други учесници „Таковске скупштине“, оног чувеног момента када се српски народ предвођен Милошем Обреновић, по други пут од почетка XIX века, „дигао на оружје“ против Турака с тим што је сада успео да освоји толико жељену слободу....
Грађевина је конципирана као приземна са пространим поткровљем, до кога води раскошно дрвено степениште. Поред тога, у њеном ентеријеру издвајају се централна просторија са камином у левом углу, још једна просторија великих димензија, две мање, кухиња и подрум. Оно што унутрашњости „Брковића куће“ даје посебну драж, јесу лучни пролази кроз које све просторије комуницирају међусобно, као и њена упечатљива спољашњост са великим кровним забатом који носи два мала прозорска отвора поткровља и надкриљује улазну партију, стварајући неку врсту спољашњег предворја. Захваљујући свом репрезентативном изгледу и функционалности, била је изузетно подесна за Музеј рудничко-таковског краја, који је у њој званично смештен од 1994. године.