У селу Шилопају родио се Љуба Сарачевић, београдски трговац и војни лиферант, који је свом завичају подарио изузетну задужбину – нову цркву заједно са свештеничком кућом и својом вилом. Њихову градњу је тридесетих година ХХ века поверио свом пријатељу, архитекти Драгутину Маслаћу, који је брзо израдио пројекат за кућу и вилу, али пошто је већ био стар, планове за градњу храма израдио је архитекта Василије Андросов, коме је Маслаћ до смрти био грађевински саветник.

Град­ња и да­нас нај­ве­ће цр­кве на под­руч­ју оп­шти­не Гор­њи Ми­ла­но­вац за­по­че­та је ју­ла 1936, а ком­плет­но је за­вр­ше­на 1939. го­ди­не. Сва три из­гра­ђе­на објек­та осве­штао је вла­ди­ка жич­ки Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић. Храм има об­лик јед­но­брод­не ба­зи­ли­ке са пе­то­стра­ном ол­тар­ском ап­си­дом на ис­то­ку и две боч­не тро­стра­не пев­ни­це на кра­је­ви­ма по­преч­ног бро­да, што му да­је фор­му цр­кве сло­бод­ног кр­ста ком­би­но­ва­ног са три­кон­хо­сом. На пре­се­ку бро­до­ва је ве­ли­ко коц­ка­сто по­сто­ље ко­је но­си ви­со­ку и еле­гант­ну осмо­стра­ну ку­по­лу. На за­па­ду је при­пра­та, над ко­јом се ди­же че­твр­та­сти зво­ник са тро­дел­ним отво­ри­ма и сти­ли­зо­ва­ним јон­ским сту­би­ћи­ма, док је де­сно од ула­за сме­ште­на кр­сти­о­ни­ца. У ју­го­за­пад­ном углу хра­ма на­ла­зи се гроб­ни­ца за кти­то­ре.

Цр­ква је гра­ђе­на по узо­ру на цр­кву ма­у­зо­леј ди­на­сти­је Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа на Оплен­цу. По свом сти­лу од­ра­жа­ва тен­ден­ци­је ра­шке шко­ле, ком­би­но­ва­не са де­та­љи­ма из мо­рав­ске гра­ди­тељ­ске тра­ди­ци­је, нај­ви­ше у спољ­ној об­ра­ди фа­са­да, и то та­ко да је оства­ре­на склад­на и мо­ну­мен­тал­на ар­хи­тек­тон­ска це­ли­на. Раш­чла­ње­на хо­ри­зон­тал­ним ис­пу­стом ко­ји пра­ти и луч­ни об­лик про­зо­ра це­ле гра­ђе­ви­не, фа­са­да ши­ло­пај­ске цр­кве обо­га­ће­на је кле­сар­ским ра­до­ви­ма ко­ји су ве­ро­ват­но де­ло при­мор­ских мај­сто­ра „ли­ча­на“ ко­ји се по­ми­њу као уче­сни­ци у град­њи цр­кве.

Цр­ква је са­зи­да­на од пра­вил­но оте­са­них бло­ко­ва жу­то­цр­ве­ног ка­ме­на пе­шча­ра из обли­жњег мај­да­на код Та­ко­ва, а по­кри­ве­на ће­ра­ми­дом. Сокл је ра­ђен од ши­ло­пај­ског сив­ка­стог ка­ме­на. До ње­на два пор­та­ла, глав­ног на за­па­ду и боч­ног на ис­то­ку, во­ди сте­пе­ни­ште. Глав­ни пор­тал је бо­га­то де­ко­ра­тив­но об­ра­ђен, опет по узо­ру на опле­нач­ку цр­кву. Из­над ма­сив­них др­ве­них дво­крил­них вра­та, укра­ше­них ко­ва­ним гво­жђем, у тим­па­но­ну се на­ла­зи мо­за­ик са ли­ком Све­тог Ни­ко­ле.

Уну­тра­шњост хра­ма је об­ра­ђе­на са великом пажњом.­ У нај­ни­жој зо­ни зи­до­ва је ви­со­ки злат­но­цр­ве­ни по­ли­ра­ни сокл од јед­не вр­сте оник­са из око­ли­не При­шти­не. Из­над ње­га је фре­ско-де­ко­ра­ци­ја, ко­ју су про­грам­ски осми­сли­ли Сте­ва Дими­три­је­вић и про­фе­сор Ла­зар Мир­ко­вић, а жи­во­пи­са­ли бив­ши двор­ски сли­ка­ри Бо­рис Об­ра­сков и Иван Ди­киј, ко­ји су ина­че из­ра­ди­ли пред­ло­шке за мо­за­и­ке цр­кве у Оплен­цу. Ве­ли­ку уло­гу у уоб­ли­ча­ва­њу ен­те­ри­је­ра имао је и ар­хи­тек­та Ни­ко­ла Кра­снов, ко­ји је по угле­ду на срп­ски сред­њи век из­ра­дио цр­те­же за ико­но­стас, сто­ло­ве за Гор­ње ме­сто, за кра­ља и епи­ско­па, и пев­ни­це. Дао је на­цр­те и за ве­ли­ки бр­он­за­ни по­ли­је­леј.