Док је пре пола века у граду било и до петнаест рабаџија, данас  тај занат више не постоји. Рабаџије су били превозници, који су вршили све услуге транспорта шпедитером и коњима. Један од познатијих рабаџија у Милановцу био је Милорад Илић Бедевија. Милорадов син Радован прича да се тада превозило све- од технике, грађевинског материјала, огрева,  намештаја, вршила се услуга селидбе…  И сам превоз био је често јако захтеван. У то време  болница се  грејала на нафту, па је са бензинских пумпи превозио лож  уље, бензин, нафту. Бурад у којима је била нафта била су запремине до 200 литара. Тада прво стави празно буре на шпедитер и тако се напуни на пумпи. Када стигне до болнице, рабаџија нађе углавном неке старе аутомобилске  гуме, поређа их, па онда гурне буре на њих, да се не би оштетило, а онда га котрља даље. Шпедитер  је превозно средство, кола са четири точка. Постојале су различите технике управљана шпедитером. Тако на пример, када се превозио ситни материјал (песак, цемент…) користила се техника штел- коњ се увије у десну страну, шпедитер се преврне и искипује оно што превози. Коњ је имао амове, а на шпедитерима су биле две шипке између којих  се утера коњ. Ово није био сезонски посао, већ су рабаџије свој посао обављали током целе године, сваког дана, па је самим тим и посао био тежак и напоран. Током рада рабаџије су носили посуде из којих су појили коње, а сваки коњ испод главе је имао торбицу ( зобницу), у којој је било жито које је коњ јео.  Рабаџијин  једини алат били су коњ и шпедитер. Бедевија је у својој рабаџијској каријери променио седам – осам коња. Познате рабаџије у граду били су још и Баралија,  Зец, Тихомир Сврака, Лазо Васић…  Развојем технике и појавом савремене конкуренције ( превозници камионима) посао опада.  Бедевија је престао да се бави овим послом крајем деведесетих година, када више није било потребе за оваквим начином превоза.