Цркве у Прањанима

Цркве у Прањанима

Црква брвнара Христовог Вазнесења у Прањанима

Данашња црква брвнара у селу Прањани, посвећена Вазнесењу Господњем, саграђена је 1827. године, на темељима старије цркве брвнаре Светог Николе, освећене 1724. године. Непознато је зашто је том приликом промењен патрон храма, али се зна да је старија црква била доста већа од садашње.

Мајстори „осаћани” су на каменим темељима саградили храм правоугаоне основе са четвоространом апсидом и доминантним стрмим кровом, покривеним крупном шиндром. Унутрашњи простор чине олтар, наос и припрата, чији горњи део запрема хор. Црква је засведена полуобличастим сводом који је изведен системом шашоваца. Истиче се лепа резбарена декорација врата, са стилизованом биљном и геометријском орнаменатиком, комбинованом са крстићима и розетама у касетираним пољима, што је уобичајено за рад осаћанских мајстора. Олтарска преграда прањанске брвнаре својевремено је уклоњена и пренета у нову зидану цркву. Сликар иконостаса и царских двери био је Сретен Протић, син познатог иконописца XIX века, Јанка Михаиловића Молера. У цркви су се очувале престоне иконе Исуса Христа и Богородице са малим Христом, као и царске двери, које су једине сачуване у аутентичном облику са изванредно прецизним дуборезом у духу барока.

Иза цркве се налази гробље са надгробним споменицима из XIX века, а посебну пажњу привлачи надгробник Григорија Ђоговића из Прањана из 1892. године. Претпоставља се да је он био један од потомака осаћанских мајстора будући да су на његовом споменику са једне стране уклесани тестера и брадва, а са друге остале алатке, симболи његове мајсторске струке.

Црква Христовог Вазнесења у Прањанима

 Недалеко од цркве брвнаре из 1827. године, трудом свештеника Светозара Јеремића и његових парохијана 1903. је подигнута зидана црква такође посвећена Вазнесењу Христовом. Година градње је изведена у малтеру изнад главног улаза у храм. Прањанска црква по типу припада храмовима у облику слободног крста без куполе, док стилски припада српско-византијским тенденцијама у архитектури. Средње је величине, грађена комбинацијом камена и цигле, а затим је омалтерисана.

Унутрашњост цркве је једноставна, без припрате, а хорски простор се налази изнад улазног дела. На пресеку два брода је слепа купола, бојена имитација неба, док је црква засведена полуобличастим сводовима. Црква има главни, западни и бочни, северни улаз, а чеону фасаду краси велика розета у камену са шестокраком звездом у средини. Главни, уздужни брод цркве нема прозорске отворе, али зато попречни има по две трифоре урађене у камену тако да изгледају као засебна скулпторска целина. Тространа апсида на истоку има три узана прозора са обрађеним луцима. Посебну декоративност фасади даје то што је по целој својој површини испресецана хоризонтално-уздужним жљебовима изведеним у малтеру. Испод крова је профилисан испуст, испод њега је фриз слепих аркада које опасују целу цркву пратећи линију крова, а на његовим угловима су камени крстови.

Олтарски простор затвара дрвени иконостас. Натпис у доњем делу једне парапетне плоче говори да га је израдио Божо Митровић из Косјерића, а са друге стране је податак да је иконе цркви даривала Милева Алимпић, рођена Вукомановић, супруга ђенерала Алимпића, за вечити спомен својих родитеља. Иконе су постављене у неколико зона, рађене су на платну у стилу реализма са призвуцима романтизма, али је њихов аутор непознат.

У порти цркве Христовог Вазнесења налази се и дрвени звоник, обновљен 1934. године, трудом парохијана и свештеника Драгутина Булића.

X