Пре Другог светског рата у граду је била једна воскарско-лицидерска радња у Улици краља Александра. То је била радња Милана Бојовића, која је уништена приликом паљења и бомбардовања Милановца 15. октобра 1941. године.  Након рата у нашем граду воскарску радњу је отворио други мајстор,  Павле Алексић ( 1924- 2006).  Како је воскарски занат био обједињен са лицидерским, Павле се у почетку бавио и једним и другим занатом, али се током живота преорјентисао на израду свећа и бављење воскарским послом. Лицидерством се бавио само неколико година. Правио је лицидерска срца, луше, сладоледе и продавао их по вашарима. Занат није наследио ни од кога, већ га је изучио у Чачку и мајсторску диплому добио 1952. године. Имао је седморо деце, али нико није наставио да се бави овим послом. Прављење свећа је тежак и напоран посао, јер су се свеће правиле само два до три пута годишње, али је тај процес трајао по седам дана.Поред супруге Вере, која је са њим радила стално у радњи, у тај процес била је укључена и цела породица ( два брата и сестра). Све се радило ручно и то је био један примитиван и спор процес.  Постојала су два начина за израду свећа. Славске свеће су се правиле поливано и квалитетније су. Постојао је један дрвени круг који је на крајевима имао кукице. Он је био центриран, а испод њега је стајала једна бакарна вангла у којој је стајао растопљен восак. Парафин и восак су топљени на ватри. Имају јако ниску тачку топљења, 72°C, а морали су да буду млаки да би се поливали. На кукицама на точку био је окачен памук, који се поливао великом металном кутлачом. Точак су окретали неколико кругова, а како се восак хладио добијао се конусни облик свеће. На средини процеса, свеће су скидали са точка и окретали их на супротну страну ( врх се окретао доле) , па се онда настављао процес поливања, док се не добије жељена дебљина свеће. Други начин служио је за израду малих свећа. Постојао је рам на којем су са горње и доње стране биле дрвене, а са страна су постојале металне шипке. Простор између био је намотан памуком.  Прво би се  рам умакао у металну посуду у којој су се налазили растопљени восак или парафин. Онда би се одлагао да се восак стегне, а потом би рам поново умакао, али са друге стране.  Када се све осуши, секли би свеће жељене величине. Овај процес био је краћи и бржи од прављења поливаних, славских свећа. За седам дана, радећи од јутра до мрака, могли су да произведу онолико свећа колико се данас, машинским путем произведе за неколико сати, евентуално један дан. Свеће нису могли да праве зими, јер је хладно, па се восак брзо стеже, а  ни лети када су велике врућине, јер восак није могао да се стегне. Мајстор Павле је радио кратко након пензионисања, али је радња престала да ради онда када су свеће почеле да се продају у продавницама, цвећарама… Павле своје свеће није продавао нигде осим у својој радњи. Парафин који је користио био је Инин парафин који је бојио црном и окер бојом. У време када се бавио овим послом, а то је било време комунизма, није било популарно нити прихватљиво то што је он радио. Зато је увек радио са одређеном дозом зебње и страха. Иако су му нудили разне друге послове којима је могао да се бави, никада није желео да напусти свој занат.