У Музеју Старе Херцеговине у Фочи, 5. априла отворена је изложба „Српски војници умрли у Холандији 1917-1919“, аутора Ане Јелић кустоса историчара уметности и Ненада Карамијалковића, кустоса етнолога и антрополога. Том приликом представљена је и књига, аутора Фабијана Вендрига, Тање Вендриг и Џона М. Стинена. Књига и изложба „Српски војници умрли у Холандији 1917-1919“, резултат су истраживачког рада у оквиру истоименог пројекта који су финансирали Министарство културе и информисања, Музеј рудничко-таковског краја, Амбасаде Краљевине Холандије у Београду и Удружења потомака ратника 1912-1920, Пожаревац и представљају допринос у осветљавању сећања на војнике који су умрли у Холандији крајем Првог светског рата.
Прошло је мало више од 100 година, одкако је Версајским мировним споразумом (1919-2019), формално завршен Први светски рат, али је до данас како стручној тако и широј јавности мало је позната чињеница да је један број српских заробљеника из Првог светског рата, по завршетку истог боравио у Холандији, као и да је њих стотинак војника преминуло и покопано на холандском државном тлу. Холандија је у току Првог светског рата била неутрална земља.а о помоћи коју је она пружала се мало или готово ништа не зна. Током Великог рата, а и касније јављале су се различите иницијативе да се акцијама неутралних земаља стање повређених и заробљених војника у логорима за ратне заробљенике побољша. У Мастрихту (Maastricht) у Холандији 15. фебруара 1915. године одлучено је да се оснује удружење „Међународно милосрђе за рањене и ратне заробљенике свих земаља“. Покретач ове иницијативе била је грофица Де Гелус ван Ланој супруга градоначелника града Ејсдена, која је уједно била и председница удружења. Преко удружења слан је новац, средства за живот, одећа, обућа и све оно што је било неопходно заробљеним војницима. Током Првог светског рата Холанђани су упутили заробљеним и инрнираним Србима у логорима Аустроугарске и Немачке преко 47.000 пакета помоћи.
Др Милан Ђ. Милојевић именован 1916. године за отправника послова Краљевине Србије у Холандији у својим мемоарима је написао: Грофица Гелус била је почасна дама. Грофици је наша посета била врло пријатна. За време нашег бављења код ње, где смо били примљени као изванредно драги гости, она се необично много интересовала о страдањима нашег народа, који је проживљавао једну тако велику трагедију. При растанку „Чинићу и даље што будем могла са мојим пријатељима“ – рекла нам је…
Основни циљ удружења „Међународно милосрђе за рањене и ратне заробљенике свих земаља“ био је да се обезбеди помоћ рањеницима и заробљеницима уопште, а посебно онима који су напуштени и немају контакт са породицом, као и они чије су породице биле сиромашне. Удружење је поред фанцуске, белгијске, енглеске и руске секције, половином 1917. године допуњено је српском секцијом. Својим хуманитарним радом истакла се и Мирослава Мирка Грујић (1869-1940), ћерка Јеврема Грујића, дипломате и државника. Мирка је била је секретар Српског одбора у оквиру „Међународног милосрђа за рањене и ратне заробљенике свих земаља“. Интелигентна и образована, говорила је неколико језика, сликала је и свирала клавсен. Преко Српског одбора дала је непроцењив допринос помоћи нашим заробљеницима у Немачкој и Аустро-Угарској. После рата постављена је за председницу Кола српских сестара на чијем челу је провела 20 година. Свој живот посветила је свима којима је помоћ била потребна.
По завршетку рата лука у Ротердаму служила је да се војници ту опораве и да се одатле бродовима одпреме у своје домовине. Међу заробљеницима било је преко 4.000 Срба. У периоду између 11. јануара и 7. фебруара 1919. године, 91 српски војник умро је на холандском тлу у девет разлиитих градова Холандије од последица шпанаског грипа. На Реформаторском гробљу у Гардерену, налази се споменик сећања на српске војнике који су преминули од последица шпанског грипа 1919. године одмах након Првог светског рата. На споменику је исписано 29 имена српских војника који су умрли у Гардерену, 21 војник који је умро у Најмегену и њих 14 који су умрли у Енсхедеу… Овај споменик поставило је посланство Краљевине СХС у априлу 1919. године. Сплетом различитих околности, посмртни остаци српских војника су 1938. године, а у договору са владом Краљевине Југославије, после низа перипетија, пребачени у заједничку гробницу у Маузолеј у Јиндриховицама, Чешка, где се и данас налазе.
Изложбом су обухваћени правни аспекти и избијање Првог светског рата, злочини који су вршени над ратним заробљеницима у логорима за ратне заробљенике, рад хуманитарних организација, репатријација преко Холандије, њихова смрт и ексхумација, опис споменика у Гардерену и маузолеј у Јиндриховицама где су српски војници нашли своје коначно пребивалиште, као и приче о војницима тј. о породицама и потомцима ових војника. Изложбу употпуњују предмети из збирке МРТК, фотографије и разгледнице које се односе на војнике Сретена и Драга Рајичића. Међу фотографијама је и оригинална фотографија из Ротердама из болнице, 1919. године, где је међу медицинским особљем и болесним војницима и Драго. Сретен је нажалост преминуо у Холандији од последица шпанског грипа, док се Драго успешно вратио у Горњи Милановац и наставио породичну трговину. У Архиву Србије постоје документи који се односе на ексхумацију посмртних остатака војника и гробова. Занимљиви су и чланци из холандских новина из тог времена који говоре о епидемији и смрти војника. У једном таквом чланку наводи се како је брат брату био на сахрани. Реч је о браћи Рајичић.
Реконструкцијом историјске приче преко двојезичне публикације и двојезичне документарне изложбе, одаје се заслужено поштовање и признање војницима и њиховим породицама тј. потомцима и да се на тај начин њихова имена отргну од заборава.
Ана Јелић,
кустос историчар уметности
