Семенкар

Занатлија  који се већ годинама бави породичним послом и тако одржава породичну традицију је Ермин Мики Дестановић, семенкар. У  Горњи Милановац су се 1958. године доселили , са Шар- планине, Микијев отац и стриц, Ацо и Малић Дестановић. У Милановцу , који им се јако допао, наставили су да се баве својим послом, призводњом и продајом семенки и слаткиша. Прву радњу отворили су преко пута Гимазије. То је била дрвена трафика од летви. Продавали су кокице, сунцокрет, семенке, које су припремали ручно, на један веома примитиван начин. Постојале су велике тепсије у којима се све припремало. Правили су и ораснице, сусам штанге,  шећерне јабуке… Између осталог, производили су и домаћу, црну алву, која се у то време највише продавала у граду. Иако су имали радњу, Ацо и Малић ишли су бициклама на вашаре и утакмице, испред  школа како би продавали своје производе. Посећивали су око 40 вашара годишње. На сваки вашар ишли су тако што ставе две кутије на бициклу напред,  две позади, а једну на леђа и тако путују до места у којем се одржавао вашар.  Поред прве радње, Микијев  отац  је 1981. године отворио другу у Карађорђевој улице, где Мики и данас ради. Мики је  задржао тај старински начин припреме готово свих производа.  Деценијама породица Дестановић сарађује са истим добављачима  из Војводине од којих узимају готово све ( кукуруз, сунцокрет, бундеве). Лизалице поручује у Београду и Ужицу, у фирмама у којма су такође овај програм наручивали Ацо и Малић.  У старој Југославији било је око 1500 оваквих радњи, данас их у Србији има само три ( у Нишу, Београду и Горњем Милановцу). И даље у овој радњи  семенке купујемо у фишеку, а мерица је чаша. Овај традиционални начин припреме и продаје производа је оно што одржава овај занат, јер према речима нашег саговорника Микија народ природно воли оно што је старинско.  Алат овог занатлије су пећи на етаже и тепсије. Иако Мики има два сина, они неће наставити да се баве овим послом, јер имају своја занимања којима су задовољни.

X