У Галерији музеја рудничко-таковског краја 23. новембра је представљена књига Осаћани – наслеђе генерацијског искуства аутора историчара уметности Драгише Милосављевића. Издавачи монографије су Народни музеј Ужице и Јавна установа НП “Дрина „Сребреница.
Поздравну реч, у име издавача упутила је директорка Народног музеја Ужице, Славица Стефановић која се захавалила Музеју рудничко-таковског краја и директору Александру Марушићу на позиву да ову стручну монофрафију представе у Горњем Милановцу. Такође је нагласила да је Драгиша Милосављевић као искусан истраживач дао драгоцен допринос у заштити културне баштине и да је истражујући културно и градитељско наслеђе, народно неимарство, вишеструко задужио српску културу. Радомир Павловић, директор Јавна установа НП “Дрина „Сребреница, суиздавач монографије, такође је изразио задовољство што је у Горњем Милановцу, и што је део овог великог пројекта, рекавши да књига Осаћани – наслеђе генерацијског искуства показује да река Дрина није граница, јер су издавачи монографије из Ужица и Сребренице. Осат је област уз Дрину, која је многима била инспирација и о којој су многи писали као нпр. Вук Стефановић Караџић, Иво Андрић и многи други.
О књизи је говорла и Анђа Бјелић, библиотекарски саветник из Народне библиотеке у Ужицу, којасе посебно осврнула на део из наслова књиге -НАСЛЕЂЕ ГЕНЕРАЦИЈСКОГ ИСКУСТВА-нагласивши да је основна премиса опстанка народа његово генерацијско искуство. Чување тог наслеђа је залог опстанка будућих генерација-да би знали ко смо, шта смо и одакле смо. Наслеђе је оно на чему се ради, на чему се гради и на чему се опстаје. Један део тог наслеђа је поникао са Осата – регије која обухвата територију источне Босне дуж Дрине, од Скелана до Сребренице. То је подручје колевка једног спецификума – делатност Осаћанских неимара. Градити и иза себе оставити објекте који ће надживети више генерација био је смисао људског трајања. Градитељска делатност Осаћана траје вековима али златно доба доживљава крајем 18. и кроз цео 19. век и у првој половини 20. века. Зато ова књига надмашује сам наслов као што кровови осаћанки премашују неколико пута њену основну висину. То и јесте поента – створити – сачувати и оставити у наслеђе истакла је Анђа Бјелић.
Радна етика Осаћана је била на високом нивоу. Само су најбољи могли да се баве овим занатом, који су учили од старијих. Придржавали су се утврђених норми градње, које су подразумевале квалитет и специфичан стил градње. Све је то доприносило њиховом добром глас. Тај добар глас је стваран генерацијама. Поштовали су задату реч, која је за њих била обавеза и императив. Нису имали уговоре, нити сведоке. За њих је реч била закон.
Градитељство, ма у ком облику било, оставља материјални, визуелни, естетски и аутентични отисак времена у коме настаје. Он представља генерацијско наслеђе које не може и не сме бити заборављено јер куће све памте и ништа не заборављају, зато их никада не руше а стара станишта се никада не напуштају, осим у нужди. Осаћани су градили тзв. куће осаћанке, цркве брвнаре и друге сакралне објекте. Осмислили су и свој посебан језик, тајни БАЊАЧКИ језик или дунђерски језик. То је био уствари жаргонски језик који је имао око 300 речи и фраза који су користили и знали само Осаћани. Он је део њихове етничке и културне посебности. Веровали су да су га наследили од свог патрона Св. Томе. Генерацијско неимарство у Осату преносило се, млађи су учили од старијих настављајући на тај начин градитељску традицију.
Аутор Драгиша Милосављевић је рекао да су Осаћани традиционални неимари, виртуози, мајстори у градитељству и да су они у великој мери обнављали Србију након буна и ратова, па је по њима и настала синтагма „кућа осаћанка“ која представља дрвену кућу специфичног облика на каменим темељима. Осаћани су познати и у овим крајевима, у Шумадији и Горњем Милановцу. Градили су цркве и световне објекте, били су нарочито популарни у време кнеза Милоша. Сам кнез Милош је познавао лично неке од њих и често утицао на то где ће који градити. Осаћански свет је један чудесан свет, који је одлазио у печалбу уочи Ђурђевдана а враћао се у Осат уочи Митровдана. Радећи на овој књизи аутор је истакао да је путујући по Осату имао прилику да заједно са Радомиром Павловићем упозна многе генерацијске савременике градитеља Осаћана.
Драгиша Милосављевић је свој радни век провео у научно истраживачком раду, део је многих пројеката који су финансирани од стране Министарства културе, а најзначајни пројекат је Ревитализација манастира Увац, затим аутор је многобројних научних радова и књига: Црква брвнара у Дубу, Осаћански неимари, Манастир Увац, Изгубљена ризница манастира Милешеве, Сликари Лазовићи и њихово доба, Стара црква у Ужицу…..