У Галерији музеј 19. маја представљена је публикација Вила породице Тешић-градитељско остварење Јарослава Прхала. Публикацију су представили Ана Јелић, кустос историчар уметности, аутор и Александар Марушић, историчар, рецензент.
Велику помоћ приликом рада и прикупљању материјала за публикацију пружили су Народни музеју у Пожаревцу, Библиотека САНУ, Музеју града Београд, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Архиву града Београда где се чувају пројектни планови Јарослава Прхала и бироа Матија Блеха у коме је Јарослав Прхал радио пo доласку у Београд из Прага, Матично одељење у Горњем Милановцу, Музеј рудничко-таковског краја, компанија Дунав осигурање, дизајнер Вељко Тројанчевић…Такође, аутор велику захвалност дугује господину Војимиру Воји Мандићу и његовој ћерки Драгани за пружену подршку приликом рада, господин Мандић је омогућио увид у оригинални план виле, и дозволио је публиковање истог. План је брижљиво сачувао као део породичног наследства свог деде, по коме је добио и име, што је од изузетног значаја за даље проучавање архитектуре не само Горњег Милановца већ уопште архитектуре у Србији између два рата. Јавности је по први пут овај план представљен у овој публикацији.
Трговац и велеизвозник Војимир С. Тешић, рођен је 1886. године у селу Брђани, у земљорадничкој породици. У Брђанима је завршио основну школу. Временом је постао и председник Земљорадничке задруге. У то време је велика част била бити члан и одговорно лице Задруге. Земљорадничка задруга у Брађанима је била прва и једно време једина у Рудничком округу. Био је ожењен Јеленком, ћерком Данице и Петра Р. Ћурчића из Брађана са којом је имао петоро деце. Био је писмен и отресит младић. На Солунском фронту био је артиљеријски официр. По завршетку рата почео је да се бави трговином. Фирму под називом „Војимир С. Тешић“, која је била „протоколисана код првостепеног суда и регистрована као извозничко – увозничка и шпекулативна радња у Горњем Милановцу“, основао је 25. фебруара 1922. године. Са породицом се око 1923-24. преселио у Горњи Милановац, где је наставио да се бави трговином. Његова фирма временом је постала угледна велеизвозничка трговинска кућа, а он, угледан и цењен трговац – велеизвозник. Бавио се трговином ракије, суве шљиве, ситне и крупне стоке, живине… Посебно је био цењен као трговац соли, шећера, дувана.
Од уштеђевине и продатог имања у Брђанима купио је велики плац и на њему је саградио магацине, а 1936-37. године отпочео је изградњу породичне виле. У народу је остао упамћен као доброчинитељ и дародавац. За цркву у Шилопају, коју је подигао његов пријатељ Љуба Сарачевић, приложио је звона, а за цркву на Савинцу приложио је новац за набавку звона. Умро је изненада од срчаног удара 1940. године. Сахрањен је у породичној гробници на гробљу у Горњем Милановцу уз све војне почасти.
Јарослав је ову вилу пројектовао у време када је иза себе имао велики број урађених породичних али и јавних објеката што самостално што као запослен у бироу Матија Блеха. Вилу је радио као самостални пројетант, јер је Биро Матија Блеха радио у Србији до 1935. године кадаје фирма ликвидирана, а и на плану се налази само печт Јарослав Прхала као цивилног овлашћеног иншињера, али не и Бироа, што је био случај са неким његовим другим пројектима.
Јарослав Прхал, чешки грађевински инжињер и пројектант, рођен је 1. марта 1888. године, у Прагу. Прхал се у Београд се доселио убрзо након распада Аустроугарске монархије и проглашења Републике Чехословачке, 1921. године. Био је запослен у бироу Матија Блеха. Његов утицај свакако је био велики. После Другог светског рата радио је прво у Пројектном заводу Србије, а затим у Србијапројекту. У Службеним новинама је остало забележено како је Јарослав Прхал, инжињер у Београду, родом из Карлина, и поданик Чехословачке, примљен у поданство Краљевине СХС, заједно са својом женом Габриелом, рођеном Пергаловом. Заклетву је положио 11. марта 1925. године.
Прхал припада кругу стваралаца међуратне српске архитектуре који су заслужни за продор нових идеја, и који су својим радом трајно обележили токове њеног развоја. Пројектовао је са успехом, при чему је испољио висок степен инвентивности и креативности, а својим идејама утицао је на појаве које ће се развијати у делима модерно оријентисаних савременика.
О Прхаловом доприносу напретка бироа, сведоче планови за објекте које је он потписао и реализовао. Из расположивих историографских извора сазнајемо да је пројектовао више стамбено-пословних и породичних објеката. Најпознатија и најзначајнија остварења Јарослава Прхала, која је радио самостално или у бироу Матија Блеха, су: кућа-атеље вајара Петра Палавичинија на Копитаревој градини, у сарадњи са архитектом Вјекославом Муршецом, кућа браће Рош у Београду, вила доктора Лесића на Бањици, вила породице Тешић у Горњем Милановцу, вила Драгиње Петровић-Петковић у Београду, вила породице Станић (Мицкош) у Аранђеловцу, кућа браће Фегели у Париској бр. 7, зграда Милене Поповић у Кнеза Милоша бр. 58, стамбена зграда Алексе Поп-Митића у Карађорђевој улици бр. 1, вила Милисава Марковића у Цвијићевој улици, сопствена кућу у Книћаниновој бр. 10 у Београду, али и репрезентативне грађевине као што су Зграда Српско-американске банке, зграда Југословенске банке, зграда Прашке кредитне банке, све три у центру Београда, зграда Српске академије наука и уметности рађена по пројектима Драгутина Ђорђевића и Андре Стевановића, реконструкција хотела „Москва“, рафинерија шећера у Ћуприји, пивара у Јагодини, зграда Силоса у Смедереву, хемијска фабрика Хемикос, станови фабрике трикотаже „Моравија“, Дом са соколаном у Пожаревцу и многе друге.
Вила породице Тешић налази се у улици хероја Дражевића. Саграђена је као репрезентативна вила 1937. године. Од свог настанка привлачила је пажњу оригиналним решењем. Постала је симбол успона града. Трговци и државни чиновници су предњачили у градњи оваквих објеката. Често су улагали у некретнине, купујући и градећи породичне објекте. Рађена је по пројекту Јарослава Прхала, пореклом Чеха, а предузимач је био Василије Ракићевић из Горњег Милановца. Василије Ракићевић, предузимач, становао је у Драгана Јевтића улици у Горњем Милановцу. Његова кућа је, као и већина других зграда, страдала у паљењу града 1941. године. Радио је на изградњи многих објеката у граду, учествовао је приликом обнове куће кнеза Милоша у Црнући, цркве брвнаре у Прањанима и Брезни. Његово име се помиње и на кући Бошка Божовића у селу Прислоница код Чачка из 1927. године. У натпису се истиче мајстор зидар В. Ракићевић, док се домаћин, власник куће не помиње.
Увидом у ригинални план виле Тешић, видимо да је пројекат испуњавао све захтеве модерне архитектуре тог доба. Вила је обликована у духу модернизма међуратне архитектуре, што својом архитектуром, безорнаменталном фасадом и кубичним склопом у потпуности доказује. Иначе, после 1928. године, када је основана Група Архитеката Модерног, (Први Салон архитектуре у Београду одржан је у њиховој организацији јуна 1929. године, учествовали су Драгиња Петровић-Петковућ, Јосиф Михаиловић, Матија Блеха, Јан Дубови, Милан Злоковић, Бранислав Којић, Љубица Тодоровић, Милица Крстић), архитекте почињу све више да се опредељују за примену рационалистичког начела пројектовања, а то је довело до појаве функционалних, безорнаменталних архитектонских решења, прво у Београду, а затим и у осталим градовима Србије.
Ова вила је конципирана као слободностојећи објекат, окружен вртом. У време када је саграђена одликовала се раскошним екстеријером и ентеријером. По речима господина Мандића, у кући је био паркет, плочице су биле увезене из иностранства… Временом су вршене преправке, које су делимично нарушиле њен првобитни изглед. План грађевине обухвата подрум, приземље, спрат и таван, што се поклапа са функционалном организацијом простора. Просторна организација прилагођена је потребама једне породице. Ово је салонски тип породичне куће са великом, пролазном и репрезентативном просторијом, салоном. Негде од средине 20. века све више се развија тип породичне приземне или спратне куће са вртом, испуњене дрворедима и зеленилом. То је најчешћи облик становања током периода када Београд и друге средине прерастају из запуштених и оријенталних вароши у развијене европске градове.
На фасади виле види се прецизна примена савремених архитектонскх решења. Модернистички концепт видљив је како на чеоној страни која гледа према улици, тако и на зачељу. Главни улаз, на чеоној страни, наглашен је степеништем и витким полукружним стубовима. Лепоти и декоративности чеоне стране доприноси и пар кружних отвора (окулуса). Они су постављени на бочним странама улазних врата. Наглашена правоугаона кула надвисује улазни део, тако што је извучена из тела грађевине. Она сече бочни део чеоне фасаде грађевине. На бочној страни чеоне фасаде, на спрату виле, је целом дужином постављена тераса са заобљеним крајевима. Јарослав Прхал је вешто успоставио ритам између отвора и површина, вертикалног и хоризонталног, доприносећи на тај начин осећају динамике на фасади. Са бочне дворишне стране постоји још један мањи, помоћни улаз. Још један кружни прозор, окулус, налазио се на зачељу спрата куле (данас је ту уместо њега постављен правоугаони прозор). У врту, заклоњеном од погледа са улице, остварен је пријатан, интиман амбијент намењен породичном уживању. Из хола и трпезарије се излази на терасу, са које се степеништем могло сићи у врт виле. Тераса својим полукружним обликом, доприноси оживљавању фасаде. Оваква идеја је често примењивана на резиденцијама на Сењаку и Дедињу. Ентеријер се тако настављао у врт, а репрезентативан простор ширио.
У основи приземља смештени су улаз, хол, степениште, кухиња, мала трпезарија и трпезарија, салон, кабинет, спаваћа соба. То су просторије намењене свакодневним потребама породице. У средишњем делу приземља, просторно је наглашен салон, дневни боравак са камином, из кога степенице воде на спрат. На спрату су биле собе за спавање, тј. онај приватни део виле. У подруму су биле смештене помоћне просторије. Распоред просторија и комуникација између просторија омогућавали су комфор и осветљеност на највишем нивоу. Модерна концепција се огледала у равно сеченим терасама, које су заобљене на странама. Преко тераса је стамбени простор био отворен, а светло је продирало дубоко у унутрашњост просторија за спавање.
Архитектонски опус Прхал је формирао у међуратном периоду развоја српске архитектуре. Истараживањем градитељског опуса Јарослава Прхала веома је тешко одредити примарни правац који је следио. Током свог рада прошао је кроз различите архитектонске бирое као што су Матија Блеха и Србијапројект. Заједничко за бирое у којима је радио је жеља за модернизмом и употребом нових материјала у конструкцији и тежња ка Европи, што се види на његовим реализованим пројектима. Пројекти различитих намена које је Прхал радио, оставили су велики траг у архитектури наше земље. Јарослав Прхал преминуо је 23. јуна 1974. године у Крушевцу. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Вила породице Тешић описана у готово свим прегледима о Горњем Милановцу, није више у функцији, а данас, изложена атмосферским променама, подложна је пропадању, на велику жалост потомака Војимира С. Тешића и грађана Горњег Милановца. Нажалост, овај објекат остао је ван видеокруга шире јавности. Јарослав Прхал је упамћен углавном као пројектант јавних монументалних здања, која одражавају више дух времена у којем су настала, него његов лични стил градње.
Свакако, вила заузима истакнуто место у архитектури града, значајне културно-историјске и архитектонско-урбанистичких вредности, и представља не само један од најзначајнијих модернистички решених објеката у Горњем Милановцу, већ и објекат који чини српску модерну архитектуру потпунијом. Такође, требало би узети у обзир да је Горњи Милановац 1941, године спаљен од стране немачких војника и да је том приликом уништена скоро целокупна документација о грађевинама. Због тога је проучавање и истраживање архитектонског наслеђа, као и наручилаца, пројектаната и предузимача доста отежано. Захваљујући поштовању према породичном наследству и бризи господина Војимира Мандића, сачуван је оригинални пројекат ове виле, што представља непроцењиву вредност како за његову породицу, тако и за истраживаче и поштоваоце архитектонског наслеђа, које су оставили чешки архитекти и градитељи у нашој земљи.
