О књизи су говорили аутори књиге су историчар уметности Ана Јелић из Музеја рудничко-таковског краја и етнолог Ненад Карамијалковић из Завода за заштиту споменика у Крагујевцу, као и рецензент проф. др Јоже Сивачек.
Међу личностима које су током 19. века допринеле развоју и обнови српске државе и њеној модернизацији стоји Франтишек Зах. Он је у Србију дошао средином 19. века, у њој пронашао другу домовину, посветио јој готово 4. деценије живота. Рад на књизи је трајао око 5 година, а истраживања су рађена у Чешкој, Пољској, Словачкој, Француској, Аустрији и Србији, земљама у којима је генерал Зах деловао као војник, дипломата и тајни агент. За потребе монографије коришћена је грађа из Архива Народне књижевности у Прагу, Библиотеке кнежева Чарториских у Кракову, Дипломатског архива у Паризу, Дворског и Ратног архива у Бечу, Регионалног архива у Брну, Архива САНУ и Историјског архива у Београду.
Књига обилује илустрација са прилозима и богатом литературом, и приказима који се уз једну такву књигу дају. Понуђена је у форми историјског исказа, једног дескриптивног документа који има форму монографије. Личност генерала Франтишека Заха је представљена целовито по први пут у Србији. Књига је урађена целовито, дат је богат садржај из живота и рада Франтишека Заха.
Издвојио бих богату вредност материјала, тиме што је направљена успешна дескрипција једне интересантне личности и једног периода у историји Србије са односима и релацијама који су постојали како у самој Србији, тако и између Србије и њеног окружења у чему је генерал Зах у великом делу учествовао. Доминира социо-политички приступ који су аутори изабрали, који је оставио отворен простор истраживачима у свим другим областима које су везане за живот и дело генерала Заха, али не само за њега већ и за све оне садржаје у којима је он учествовао како политичке, тако војне, аналитичке и културолошке. Монографија је писана питким, прихватњивим и читљивим језиком који је доступан како академској и стручној јавности, тако и широј читалачкој публици. Ово је прво целовито дело које описује Захов живот од рођења до завршетка његове како војне тако и животне каријере истакао је професор Сивачек.
Зах је највећи део живота провео у Србији. Зах је творац првог српског државног и националног програма. Данас се учи да је писац првог српског националног програма био Илија Гарашанин и његово Начертаније из 1844. Историчар Добросав Страњаковић је 1939. године открио да постоји и план пре тог плана, а који је био основ за оно што је написао Гарашанин.
Зах је рођен је 1807. године у Оломоуцу у Моравској. Његова породица се сели у Брно пар година касније. Немачку гимназију је похађао у Брну, због чега је знао добро немачки језик. У то време је почео да развија панславистички и словенски дух, што га је као звезду водиљу водило кроз цео живот. Имао је за циљ да се сви Словени културно повежу, а онда и политички. У Бечу је уписао правни факултет који завршава са одличним успехом. Када избија устанак у Пољској 1830. године Зах му се прикључио. Без дозволе аустријских власти он прелази у Пољску. Руси су поразили Пољаке, и Заху у политичком смислу постаје тешко. Враћа се у Моравску, али му аустријске власти забрањују да ради. Убрзо одлази у Париз заједно са пољском емиграцијом. Једно време је радио у Паризу у банци, а касније у Краљевској библиотеци у Фонтенблоу. Враћа се у Моравску 1837. године и почиње полако да оснива панславистичка језгра у Брну и Прагу. 1840. године успоставља јаче везе са пољским кнезом Адамом Чарториским, који га 1843. шаље у Србију да буде његов тајни агент. Првих пет година живота у Србији успоставио је добре односе са Илијом Гарашанином. Његово деловање је било усмерено пре свега на Босну и Херцговину са циљем да се Срби тј. православно и Храватско тј. каторличко становништво што више зближе у будућности и борби против Османског и Аустријског царства. Под утицајем Адама Чарториског је сматрао да Србија иако још увек мала и недовољно развијена Кнежевина мора да развије свој државни и национални програм. Убеђивао је Илију Гарашанина да се припреми тај програм, што је овај и прихватио. Захов план Словенске политике Србије је први план за који је Гарашанин сматрао да има најбољу основу у односу на друге који су му такође били понуђени. Основа програма је стварање заједничке државе Јужних Словена. 1848. одлази на Свесловенски конгрес у Прагу. На позив Стевана Книћанина и Илије Гарашанина се враћа поново у Србију 1850. године. Оснива Српску војну академију тј. Артиљеријску школу како се тада звала. Упраник школе је био 20. година. Изнедрио је први официрски кадар српске војске. Био је први начелник генералштаба српске војске. 1875. добија чин генерала. У Првом српско-турском рату предводио је Ибарску војску када је имао несрећу да му је коњ повредио плац на нози. Због те повреде ампутирана му је нога, након чега није активно учествовао у биткама, већ је наставио да буде саветник кнеза, касније краља Милана Обреновића. Као војни пензионер, ратни инвалид, али као српски генерал он се враћа у Чешку где умире 1892. године.
Књигу су финансирали Министарство спољних послова Чешке, Јужноморавска регија Чешке, Национални савет чешке мањине, Министарство културе Србије и град Крагујевац.
Ана Јелић
фотографија Саша Савовић (МРТК)
