Још један не тако стари, али скоро заборављени занат о којем ћемо писати је пинторски или бачварски занат.

Остоја Савић Цоре један је од последњих пинтора у нашој општини.  По струци је електичар, а овим послом почео је да се бави по одласку у пензију. Занат је научио од свог оца, чувеног милановачког пинтора Радомира Савића. Радомир је са тринаест година отишао на занат у Суботицу,  по повратку почиње да ради код тадашњег чувеног мајстора Чеде пинтора, а након рата отвара своју радионицу. Од тада, па све до смрти није престајао да се бави овим послом. До деведесетих година у граду је било и пинтора и посла. Последњих година посао је готово угашен, јер су дрвену бурад заменила пластична, тако да Остоја ради углавном поправке. Он овај посао обавља више из хобија и љубави, зато ради искључиво по старом начину, по којем је радио и његов отац. Његова радионица је остала непромењена већ више од пола века.  У њој је  алат неопходан за обављање овог посла- бансек , рендићи, шестари,  наковањ за нитовање обруча , уторњак.

Бурад су се правила од храстовог, дудовог, багремовог дрвета, у зависности за шта су се користила.  Цео процес израде бурета ради се ручно.  Да би дуга била спремна за буре, након што се исече потребно је да прође и неколико година да би се осушила.  Оно што је специфично за овај стари принцип израде, а Остоја га и даље искључиво користи, је стављање рогоза између дуга  како не би излазила течност. Постоји и стандард у одређивању величине бурета, па тако буре на средини мора бити широко, онолико колико је дугачко.

Пинтора још увек доста има у Крушевцу и Алексинцу, јер су  то виноградарски крајеви, док се у осталим деловима Србије овај занат полако гаси.