Централни део музејске поставке у Такову, поред композиције Паје Јовановића, чини и један по мало необичан експонат. Тек нешто преко метра висине, тај својеврсни „споменик природе“, данас се сматра симболом српске слободе и независности. Када се ово има у виду лако је закључити да је реч о сачуваном делу знаменитог Таковског храста, у народу познатијег као грма. Иако га је време учинило малим и старим он је још увек у могућности да приповеда причу о горостасу који је за сва времена ушао у нашу повесницу.
Долину оивичену речицама Дичином и Љесковицом, од давнина је карактерисао велики број самониклих храстова. У мноштву таквих нашао се и стогодишњи лужњак под којим је Милош отпочео борбу за слободу. Висок 23 метра, са пет великих грана и пречником стабла од преко 3, 5 метара остављао је врло импресиван утисак на посматрача. Обимом дуг скоро 9 метара, грм је временом почео да пропада. Према запису генерала Јована Мишковића, 60-тих година XIX века у подножју стабла појавила се овећа пукотина у којој су се деца играла, а од некадашњих пет грана, чак три су већ биле отпале.
Владари куће Обреновића са посебном пажњом су се односили према Таковском грму, сматрајући га династичком реликвијом. Да је уистину тако сведочи податак да је прво српско нововековно одликовање названо по њему.
Са друге стране и народна традиција на свој начин „тумачи“ ову везу. Према њој када год је отпадала по једна грана са Таковског грма, Обреновићима су се дешавале лоше ствари: Милошева смрт, убиство кнеза Михаила, абдикација краља Милана ... Коначно, олуја ће јуна месеца 1901. оборити на земљу оно мало што је преостало од храста и тако барем по предању, „најавити“ мајску катастрофу најмлађе српске династије.
Доспевши у музеј као поклон Црквене општине Горњи Милановац, сада већ далеке 1994. године, oстатак Таковског грма без икакве сумње завређује пажњу шире јавности.
Грађевина је конципирана као приземна са пространим поткровљем, до кога води раскошно дрвено степениште. Поред тога, у њеном ентеријеру издвајају се централна просторија са камином у левом углу, још једна просторија великих димензија, две мање, кухиња и подрум. Оно што унутрашњости „Брковића куће“ даје посебну драж, јесу лучни пролази кроз које све просторије комуницирају међусобно, као и њена упечатљива спољашњост са великим кровним забатом који носи два мала прозорска отвора поткровља и надкриљује улазну партију, стварајући неку врсту спољашњег предворја. Захваљујући свом репрезентативном изгледу и функционалности, била је изузетно подесна за Музеј рудничко-таковског краја, који је у њој званично смештен од 1994. године.
