„Ево мене, а ево и вама рата са Турцима“

Након пропасти Карађорђевог устанка 1813. године завладао је изузетно тежак период за Србе који су насељавали Београдски пашалук.Велики број њих је избегао, а оникоји су остали били су суочени са суровим одмаздама, принудним радом и многобројним болестима.За разлику од већине устаничких првака МилошОбреновић је одлучио да остане у земљи и подели судбину са својом породицом и преосталим становништвом. Такође, планирао је да се са Забрежја, где га је затекао слом устанка упутика Ужицу и тамо организује неку врсту отпора.Врло брзо је схватио да услед потпуног расула уустаничким редовима његов наум не може бити остварен.

Тек пошто се испред таковске цркве формално предао Турцима и за узврат добио титулу кнеза, а нешто касније и обор-кнеза, уследило је смиривање ситуације у већем делу пашалука, а његови сународници почели су колико-толико нормалније и спокојније живети.Период затишја и релативно мирног живота трајао је до средине септембра 1814. године када је у манастиру Трнава избила тзв. Хаџи-Проданова буна. Пошто су је турске оружане снаге за неких петнаестак дана угушиле, отпочела је страховита одмазда према становништву. Преко три стотине људи тих дана одведено је у Београд, где ће на веома свиреп начин и у најгорим мукама окончати животе.

Услед таквог развоја ситуације, и сам Милош пао је у немилост београдског везира Сулејман паше Скопљака. После два месеца проведених у београдској тврђави у својству таоца, коме су дани били одбројани, будући српски кнез успео је крајем марта 1815. уз помоћ рудничког муселима Ашим бега, убедити Турке да га привремено пусте на слободу. Као разлог томе навео је жељу да се врати у своју нахију и тамо прикупи новац потребан за откуп преосталог српског робља. Добивши дозволу да напусти Београд упутио се ка Црнући, где су га са нестрпљењем и у неизвесности очекивали.Док су трајали његови заточенички дани, у централним деловима Београдског пашалука отпочеле су припреме за подизање новог устанка. Значајнији састанци одржани су у Рудовцима у „пивници“ попа Ранка Митровића, односно Вреоцима. Међу људима који су присуствовали скуповима били су Авакум, игуман манастира Боговађа, затим Милутин Гарашанин, Арсеније Лома, затим Милић Дринчић, као и Лазар Мутап. Сви они били су за то да се на турске зулуме мора одговорити оружјем, с тим да се сачека повратак Милоша Обреновића.Истовремено, само са друге стране Рудника људи попут Јована Добраче или Симе Паштрмца,навраћали су у Црнућу. Под изговором да помажу Љубици око пољских послова, будући устаници су ово време користили за „ратни договор“. Плашећи се нових невоља и страхујући за судбину сина, баба Вишња их је „изгонила“ из куће вичући: „Излазите напоље лопови хоћете мога сина на зло да наведете и с´ Турцима завадите“.

Пошто се извукао ропства, будући српски кнез је са сарадницима интензивирао припрему новог устанка. С тим у вези, одржано је још неколико тајних састанака у Манастиру Враћевшници,Луњевици, Драгољу и поново у Рудовцима.Договорено је да се народ позове да дође на Цвети у Таково, а да се на чело устанка стави Милош Обреновић. На овај велики православни празник који пада седам дана пре Васкрса,традиционално се под Грмом, иначе тада сеоским записом, окупљао велики број људи.Како је међу народом владало опште расположење да се поново крене у борбу за слободу, Таково је било идеална прилика за то.

Прве борбе са Турцима одиграле су се и пре формалног чина подизања устанка у Такову. Наиме, још на Цветни четвртак војвода Арсеније Лома са својим момцима растерао је харачлије у Јасеници а затим напао и ослободио Рудник.Том приликом смртно је страдао бивши руднички муселим Ага Токатлић, док је Лома из заседе рањен. Два дана касније и он је издахнуо.Истовремено, док је трајао сукоб на Руднику,Јован Обреновић, Сима Паштрмац и Благоје из Кнића убили су у гружанском селу Коњуша турског харачлију. Када је дознао за поменуте акције, Милош Обреновић се упутио у Брусницу, где је Ашим бегу рекао да се спрема нови устанак и посаветовао га да што пре напустио ове просторе. С тим у вези лично је свог побратима испратио до границе ужичке нахије.Ноћ уочи одласка у Таково будући српски кнез је са својим најближим сарадницима провео у манастиру Враћевшница. Присуствовао је литургији коју је служио Мелентије Павловић архимандрит манастира. Рано изјутра сви заједно стигли су пред таковску цркву, где се након службе свештеника Павла и причешћа, Милош обратио окупљеном народу. Попевши се на један камен, потанко је изложио ситуацију у којој се нашао српски народ и закључио да је сазрело време да се крене у одсудну ослободилачку битку. Такође, упозоравао је да ће борба бити тешка и неизвесна, да сви морају њега слушати и да се неће толерисати било каква недисциплина, издаја или кукавичлук. Окупљени народ је са усхићењем и радошћу дочекао ове речи.Када се завршио и овај састанак окупљени људи на челу са својим предводницима кренули су из црквене порте ка долини речица Љесковице и Дичине, где их је међу столетним храстовима чекало знатно више људи спремних на борбу против Турака. Уз Милоша, ту су била његова браћа Јован и Јеврем Обреновић, затим Јован Лазић, Никола Милићевић Луњевица, Лазар Мутап,Јован Добрача, Симо Паштрмац, Милић Дринчић,Мелентије Павловић, Тома Вучић Перишић, као и многи други. Ту под једним столетним грмом Милош се још једном обратио окупљенима који су са великим одобравањем прихватили поновни сукоб са вековним тлачитељима уз речи да је боље „јуначки погинути него наставити досадашњи живот“.

Након завршетка сабора, српски кнез је послао свог брата Јована Обреновића и Лазара Мутапа да сакупе војску око Мораве,односно Драгачеву и са њом опседну Чачак.Са друге стране, Милутина Гарашанина и Николу Катића упутио је према Ваљевској нахији како би спречили долазак Турака из Београда, као и један део војске ка Крагујевцу.У међувремену Милош се вратио у своју кућу смештену подно Рудника у селу Горња Црнућа. Након што је још једном размислио и проценио ситуацију изашао је из вајата, извукао барјак, сакривен иза букве и предао га Сими Милосављевићу Паштрмцу Амиџи. Том приликом изговорио је чувене речи: „Ево мене а ево и вама рата са Турцима“.

Ако је веровати усменим изворима, тако се завршио и последњи чин подизања Другог српског устанка. Иначе, сам кнез се задржао још пар дана у породичном дому, одакле је слао писма на многе адресе широм нахије позивајући људе да се лате оружја и ударе на Турке.

Љубичин пуцањ из Милошеве кубуре

Непосредно по подизању устанка у Такову, на Цвети 1815. и развијања устаничког барјака испред новоизграђеног дома у Црнући, кућа породице Обреновић постаће двор, а село подно јужних падина Рудника прва престоница српске устаничке државе. Како је нови владар, заузет многобројним обавезама, углавном био ван Црнуће, у кући је главну реч водила његова супруга Љубица. Штедљива и умерена, ослањајући се на помоћнике и слуге, али и људе који су „својим послом или муком“ навраћали код „честитог књаза“, она је врло економично и надасве успешно водила поверено јој домаћинство. Децембра месеца 1815. у дому Обреновића одржана је врло важна устаничка скупштина, која је између осталог изабрала Милоша Обреновића за „врховног кнеза и правитеља народа српског“, затим поставила нахијске кнезове, односно чланове народне канцеларије и коначно донела први буџет нововековне српске државе.

Непуне две године касније, на кућном прагу Љубица је пуцњем из Милошеве кубуре убила његову милосницу, младу и заносну Петрију. По окончању брачне кризе, кнежева породица је 1818. прешла у нову престоницу Крагујевац.

Дипломатска борба

Након четири месеца успешног војевања, током којих је ослобођен скоро читав Београдски пашалук, свршетком битке на Дубљу 26. јула 1815, окончана је оружана фаза националне борбе овог дела српског народа, када се приступило преговорима. Тај други, мирнодопски део револуције трајаће пуне две деценије а особа која ће га без икакве сумње трајно обележити и дати му лични печат, биће вођа таковског устанка Милош Обреновић.

Основна карактеристика поменутог периода биће дуготрајно, стрпљиво и надасве мудро преговарање, односно дипломатски напори да се у испостављању захтева Порти уз посредовање Руса створе претпоставке будуће државне, војне и верске самосталности.

Полазна тачка у тим разговорима, барем што се тиче српске стране биле су одредбе Ичковог мира из 1806, односно осма тачка Букурештанског мира из 1812. године. Декларишући се као „лојални поданици султана“ устаници су још од разговора са Марашли Али Пашом у лето 1815. тврдили да се они искључиво „боре против узурпације суверенове власти од стране тадашњег београдског везира Сулејман Паше Скопљака“.

А. Марушић