Десимир и Слободанка Аџић, иако трговци, већи део свог радног века провели су бавећи се производњом метли. Овим занатом почели су да се баве 1968. године, када је Десимир остао без посла у једној трговачкој радњи.  Изабрали су овај посао, јер им се чинио најисплативијим. Није била потребна велика радна снага, машине , нити велики почетни капитал. Иако су самоуки, Десимир је морао да положи стручни испит како би отворио радњу. Раније док су се Десимир и Слободанка бавили овим послом све се радило примитивно, ручно. Метла је производ који никада не излази из употребе, увек је потребна, али сам занат, где се све ради ручно изумире.  Машина која је раније коришћена била је на ручно управљање. Брундалица је машина на којој су се правиле дршке. Материјал од којег се прави метла је сирак и он се резао по дужини. Повијач је најдужи део метле и за њега се користи најдуже исечен сирак.  По њему иде обука која је нешто краћа. Све оно што остане од класа када се сирак исече назива се истресак и стављао се у средину. Сирак који су користили  куповали су у Војводини и сами су га сејали.  Постојало је око петнаест врста метли које су прављене:  сечена, мала, пикула,девојачка, салон метла, старачка, украсна, метла за децу, босанка, тепихара…  Правили су и брезове метле, а материјал за њих су набављали на Кадињачи и у околини Пљевља.  Десимир је продавао метле на пијаци и на вашарима. У Милановцу нису имали конкуренцију у смислу производње, али су на милановачку пијацу долазили људи са стране да продају метле. Појавом савремене технологије и индустрије убрзао се и процес производње. Индустријске метле довеле су до „убијања цене“  и они полако престају да се баве овим послом.