Манастир Враћевшницу у трећој деценији XV века основао је велики челник Радич Поступовић, врховни заповедник војске деспота Стефана Лазаревића. О томе сведочи препис повеље деспота Ђурђа Бранковића о даривању имања, на зиду припрате враћевшничке цркве Светог Георгија. Из њега сазнајемо да је 1431. годинe завршено живописање храма.
Народно предање о постанку Враћевшнице и о побудама великог челника Радича Поступовића да исту подигне, говори да је он 1389. године пошао у бој на Косово, али да није стигао на време. Вратио се свом двору у Белућу, која је, због великог броја мештана који се са Косова нису вратили, променила име у „Црнућа“, подигао је манастир и назвао га Враћевшница.
Манастир је у прошлости више пута страдао. Први пут је порушен и спаљен 1438. године када су градови Борач и Острвица пали под турску власт, потом падом српске Деспотовине 1459. након чега је запустело и тек сто двадесет година касније бива обновљен. Поново је страдао око 1682. и остао без монаха за време велике сеобе Срба 1690. године, да би 1737. године доживео своју највећу обнову.
У време Првог српског устанка у Враћевшницу су привремено склоњене мошти Светог краља Стефана Првовенчаног, а одржано је и неколико важних устаничких договора: 1810. састанак вожда Карађорђа, војводе рудничког Милана Обреновића, архимандрита Спиридона Филиповића и Доситеја Обрадовића; 1812. скупштина на којој су прочитане одредбе Букурешког мира а на Ђурђевдан 1818. скупштина под Милошем Обреновићем доноси одлуку о проглашењу Крагујевца за престоницу.
Данас, бригу о манастиру воде монахиње, будући да је Враћевшница од 1935. године женски манастир.
Споменик баба Вишњи
Кнез Милош је, приликом обнове манастирског комплекса и цркве, подигао и споменик својој мајци, Вишњи. Када је пренео њене кости из Бруснице у Враћевшницу, на њеном гробу, поред цркве, поставио је плочу са натписом: „Ова тврда стена покрива кости старице Вишње, која се престави 18. јуна 1817. године; она је имала из првог брака сина Милана, који је био српски посланик у руској војсци у Влашкој, и тамо умро 1810. године, и из другог брака врховнога кнеза српског, Милоша Обреновића, који срећно управља српским народом; Јована, кнеза рудничке нахије, и Јефрема, кнеза шабачке и ваљевске нахије. Писано 1820“.
Успомену на њу поштовали су и њени потомци: краљ Александар и краљица Драга Обреновић 1901. подигли су нови споменик на Вишњином гробу и присуствовали су његовом освећењу. На источној страни овог споменика и данас стоји запис: „За владе Његовог величанства Александра I у знак захвалности матери Милоша Великог ослободиоца Србије +1817. год. подиже овај надгробни споменик благородни народ“, док је на западној страни чувени одговор кнеза Милоша војводама у Забрежју који су га након пропасти Првог српског устанка позивали да пређе у Аустрију: „Шта ми је вајде од живота у Аустрији кад ће ми овамо Турци стару мајку и децу у робље одвести. Ја одох у народ па како буде њему нека буде и мени. Милош Обреновић/Забреж 1813“.
Конак са звоником манастира Враћевшнице из 1868-1870.
Године 1859. игуман манастира постао је Вићентије Красојевић (1824-1882, архимандрит од 1870, епископ жички од 1873). Захваљујући њему је, између 1868. и 1870. године, до старог конака југозападно од цркве Светог Ђорђа, саграђен конак на спрат са високим звоником. Кроз лучну капију под њим и данас се улази у манастирску порту. Из очуваног натписа види се да је „ова звонара и зданије отпочето је зидати се при благовјерном књазу српском Михаилу М. Обреновићу погинувшем у Топчидеру 29. маја 1868. године, а довршено при благовјерном књазу српском Милану М. Обреновићу IV са његовом штедром помоћу и народа округа крагујевачког и парохијана манстирских 1870. год. при архијепископу Београдском и митрополиту српском Господину Михаилу трудом игумана Вићентија манастира Враћевшнице храм В. Георгија“.
Манастирска ризница
На западној страни манастирског комплекса 1977/78. године саграђена је зграда у којој се на спрату налази зимска капела светог Николаја, коју је 1990. фрескама украсио академски сликар Жарко Вучковић, док је у приземљу смештена манастирска ризница која би имала много тога да нам каже да у пламену Баба-Вишњиног конака 1920. године није нестала галерија слика, велики део манастирске библиотеке и архива са бројним документима из новије историје Србије.
На крају је остала збирка вредних предмета, која нам омогућује да ипак само наслутимо какве је драгоцености овај манастир с поштовањем и љубављу чувао. Осим пар изузетно вредних експоната који припадају ХVIII веку, у ризници су првенствено заступљени предмети из ХIХ века, а њихова посебна одлика је то што су припадали члановима династије Обреновић или су на неки други начин везани за њих. На првом месту ту је „Таковски крст“ за који се верује да су се на њему заклели Милош и устаници 1815. године, затим дрворезни клише из 1820. године са представом манастира, приложнички дар најстаријег сина кнеза Милоша, Милана Обреновића, потом манастирски печати које је кнез Милош користио у првим годинама владавине, гвоздени кревет са монограмом „М. О.“, тепих, тепсија и лонац кнегиње Љубице, огледало и конзола, албум са фотографијама и сребрни послужавник краљице Наталије, италокритска икона Богородица са Христом (Елеуса) из XVII века, која је у збирку манастира Враћевшнице доспела откупом лицитираних драгоцености краљице Драге и краља Александра после њихове погибије, репрезентативан салон краља Александра Обреновића, израђен у Паризу, у радионици Victor-а Аimone-а 1900. године по његовој поруџбини, јастуци краљице Драге, читуља, икона, гусле и сабља из куће Обреновића…