Кућа југословенско-норвешког пријатељства реализована је по пројекту архитекте Александра Ђокића а отворена је за јавност крајем септембра 1987. године. Идеја о њеној градњи потекла је од стране Друштва југословенско-норвешког пријатељства које су чинили преживели логораши и Норвежани, народ који је помагао одбеглим заробљеницима из нацистичких логора да се спасу. Наиме, 1942. године у 13 нацистичких логора у Норвешкој интернирано је око 4000 Југословена, од чега 3840 Срба, а од тога око 40 логораша из Горњег Милановца и околине. Мање од половине интернираца, тачније њих 1660, успело је да избегне смрт, највише због помоћи домаћег становништва које им је достављало храну, лекове и друге потрепштине, а уз њихову помоћ неки су успели и да побегну. Као симбол пријатељства два народа успостављеног у Другом светском рату, подигнут је јединствени меморијални објекат по замисли архитекте Александра Ђокића – спој викиншког брода и традиционалне српске куће – брвнаре.

Дрво за градњу донето је из Норвешке у обрађеним елементима који су после монтирани на лицу места. У поткровљу „Норвешке куће“, како се она најчешће назива, смештена је музејска поставка са личним предметима оних који су били принуђени да бораве у нацистичким логорима Норвешке. У приземљу је конференцијска сала и угоститељски простор, са салом украшеном дрворезним мозаиком који приказује Јосипа Броза Тита и норвешког краља Олафа V, а који је као непожељан, био уклоњен 2007, да би, после рестаурације, био поново враћен на своје место 2011. године. Када је, 2008. године, Југословенско-норвешко друштво променило назив у Српско-норвешко друштво, промењен је и назив овог здања у Кућа српско-норвешког пријатељства.