Никао почетком претпрошлог века, 18 метара удаљен од устаничког Грма, постао је познат захваљујући кнезу Михаилу Обреновићу. Приметивши приликом боравка у Такову 1865. да се старом храсту услед терета времена приближава крај, тадашњи српски владар одлучио је да „освешта“ нови, млађи грм и прогласи га наследником постојећег. Истовремено, покољењу је оставио у аманет да докле год је српске дражаве у овом месту постоји и листа један храст као симбол националног постојања.

Управо тај „наследник“ који је листао до 1992, даровао нам је суви лист и округао браонкасти жир. Са друге стране од „правог грма“ остала нам је невелика избраздана кора троугластог облика.

Делови два Таковска грма скоро читав један век боравили су далеко од места где су настали. Наиме године 1896. ове просторе походили су знатижељници из Бечкерека, данас познатијег као Зрењанина. Очарани лепотом овдашње природе понели су са собом кору, лист и жир столетних храстова. Необични сувенири деценијама су красили витрине тамошњег музеја пре него што су средином десете деценије XX века враћени тамо где заслужују да буду. Исте године када се збио поменути догађај, на Кнежевим ливадама посађена је младица трећег Таковског грма. Тим чином не само да је испоштована давнашња Михаилова жеља већ је показано да и ми садашњи, овакви какви јесмо понекад знамо да заблистамо и спознамо истинске вредности.