Касапин, цревар

Иван Пух (1900-1960), доселио се из Словенских Коњица у Београд када је имао 19 година и почео да ради као касапин и цревар на двору краља Петра I Карађорђевића.  Цреварски и касапински занат  изучио је у Аустрији. На двору је упознао Милеву, којом се оженио и добио децу, кћерку Јелену и сина Милана.  Идући по Србији да откупљује стоку, дошао је и у Милановац где је упознао тада чувеног милановачког касапина Драга Толовца. Како је, када су деца стасала за полазак у школу, морао са породицом да се сели са двора (да се дворска деца не би мешала са другом децом) Иван долази у Горњи Милановац  који му се као мала и мирна варош јако допао. Ту започиње да се бави својим занатом уз велику помоћ Драга Толовца.  Ту су се пре рата родили и његови синови Момчило и Србољуб и кћерка Нада. Одрастајући у једној оваквој породици и синови су научили овај занат и бавили су се њиме. Србољуб је поред касапског изучио и обућарски, јер су сматрали да поред Ивана и Милана који су били касапи ипак треба да има неко у породици ко ће знати да се бави и још неким послом, па је Србољуб једно време држао и обућарску радњу у Милановцу, али су ипак до краја били касапска кућа и породица.  Иван Пух је пре рата имао две радње у главној улици. Једну где је била кланица у којој се припремало месо , а преко пута ћевабџиницу где су се спремали специјалитети и месни производи.  Иван и Србољуб су многе специјалетете које су спремали, припремали по рецептима Балдомира Сабатија,  доктора ветерине, такође Словенца, који је живео и радио у Милановцу ( нпр. чувени су били бели бубрези које су спремали по његовом рецепту).  После рата и паљења Милановца, када им је спаљена готово сва имовина, успели су да се захваљујући свом, тада већ породичном послу, брзо опораве. Саградили су нову кућу и радњу и наставили да се баве својим занатом. Цреварски занат је у то време био посебно цењен и јако добро плаћен, тако да су од њега могли јако лепо и лагодно да живе. Причали су да је Иван одлазио у Београд са кофером који напуни сувим цревима, а врати се са истим тим кофером пуним новца.  Србољубов син, који се по деди звао Иван, бавио се такође овим послом. Када је 2009. несрећним случајем погинуо у лову, гаси се посао породице Пух, иако је Србољуб био жив и још увек способан да се бави овим послом.  Прва приватна касапница у граду била је Пухова касапница. После рата радњу су основали у кући у Рајићевој улици. Клали су све, бикове, јунад, јагњад, прасиће… Кланицу је била у дворишту. Углавном су људи доносили стоку који су одмах клали и сређивли, мада је у дворишту постојала и просторија у којој је привремено смештана стока који су доносили. У дворишту је постојала и пушница у којој су сушена  црева и месо, као и посебна просторија у којој су припремана  црева. Пошто је цела породица била генерацијама обучена да се бави овим послом то је био породични занат у правом смислу те речи. Када је почињао да се бави послом по доласку у Милановац, Иван Пух је ишао по селима целе општине и куповао стоку. Сви милановачки касапи били су јако повезани и међусобно су сарађивали и међу њима није било никакве конкуренције јер је посао био јако развијен и било је посла за све. О тој њиховој повезаности и  лепој сарадњи говори и чињеница да су се сви међусобно звали кумовима. Познати касапи у Милановцу у периоду после рата били су Милорад Дамљановић Кине, Петар Кнежевић Мачак, касапин Марковић , каспин Славиша са Рудника…  Данас у граду постоје углавном месаре које су заступници неких већих индустрија меса.

Такође још једна специјалност ових мајстора била је и оштрење ножева на тоцилима. Постојала је посебна техника којом се то радило. Тачно се знало под којим углом је требало држати нож да би он био наоштрен онако како треба.

Све што су правили  пунило се у домаћа црева. Кобасице су пуњене у танким цревима.  Да би се припремило за пуњење црево прво мора да се јако усмрди и тај процес се звао сатлинг. Након тога, шпакницама се истерава масноћа из црева и остане само танка опна, која се остави у доста соли да се добро усоли и онда је спремна за пуњење. Црева која су сушена користила су се за крвавице, шпаргле, кавурме. Домаћице су црева које претходно добро попаре, навлачиле на тегле и то је било нешто налик  данашњој стреч фолији. Од животиње се користоло све. Славољуб је говорио да од животиње не могу да се прераде једино папци, мада су и они својевремено коришћени  за израду дугмади. Длака се користила за израду четки, а у роговима су косачи држали белегију или су и они такође коришћени за дугмиће. Кости су користили за пихтије. Ћевапи и кобасице прављени су искључиво од меса, само јунећег или свињског или пола-пола. Шваргле су прављене од коже, ушију и меса главе. Кавурма такође, али је она била тамније боје од шваргле јер су у њу додавани и чварци. Крвавице од прављене  крви, али се јела и печена крв, која се ухвати приликом клања, дода се бели лук, посоли се и пече се и то буде нешто налик патишпању. Буђола је суви врат који се дуго држи у пресолцима, јако је зачињено и доста сушено у мрежици. Спремали су и виршле, паштету од џигерица, крањску кобасицу. Телећа крезла, бризле, салата од јунећих језика, телећа глава у шкембету били су специјалитети породице Пух. Телећа крезла припремала се тако што се узму црева телета сисанчета, које још увек сиса, тако да су та црева чиста. Пошто су црева у круг, специјалним ножем са заобљеним врхом се отворе, обаре се и спусте се у марамицу из изнутрице и у њу се додају још и алева паприка, бибер, со и једна свежа паприка, то се све затвори чачкалицама и пече.

Како је одмицало време и индустрија доносила многе новине у смислу увођења вештачких додатака и хемије, зарад мање цене и боље зараде, мајстори су их прихватали, али се тако и губио изворни квалитет .

X