Атанаско Михаиловић пореклом из села Бершића, један је од плејаде значајних, а не тако познатих људи који су својим деловањем оставили неизбрисив траг у историји рудничко-таковског краја. Рођен 1771. као дете Алексија (или Аксентија) и Јелене, девојачки Вукомановић, тетке будуће кнегиње Љубице Обреновић. Активно је учествовао у оба српска устанка, а временом је постао један од најближих сарадника кнеза Милоша. О њиховим присним односима сведочи и податак да га је српски владар ословљавао са „пријатељ Атанацко“.
Током судбоносних година стварања националне државе обављао је низ значајних и одговорних дужности. Између осталог био је кнез, па капетан црногорске кнежине одосно капетаније, затим члан Магистрата (суда) рудничког, и коначно, у два наврата члан депутације која је боравила на турској Порти.
У браку са Госпавом имао је сина Јована и девет кћери, упамћених „по лепоти“. Једна од њих Круна, била је удата за господара Јована Обреновића, брата кнеза Милоша, коме је подарила двоје деце. Умрла је почетком 1835. године и сахрањена у манастиру Савинац. Са друге стране Атанаско се после неуспеле Јованове буне 1838. повукао из јавности и последње године живота провео у родним Бершићима где се упокојио 1849. Сахрањен је у порти цркве Светог Димитрија у Брезни.
Као заоставштина једног од најбогатијих и најутицајнијих људи Рудничке нахије, какав је без сумње био Атанаско Михаиловић, данас се захваљујући његовим потомцима у таковском музеју чува Тапија о куповини куће, земље и воденице из 1829, и две године млађа породична Читуља.
У кожном повезу на 58 страна малог формата, мастилом су уписана имена чланова фамилије Михаиловић, почев од Мијаила 1831, завршно са Веселином 1998. године.
Иначе, читуље или поменици су од давнина представљали својеврстан облик чувања успомене на преминуле претке. Данас, иако сачуване у веома малом броју, драгоцен су извор за проучавање породичних историја, односно генеологија. Поред читуље фамилије Михаиловић, у сталној поставци музеја у Такову заинтересовани могу погледати слична „породична стабла“ Спасоја Ђуровића из Прањана, односно Миљка Радоњића из Горњих Бранетића.
