У Галерији Музеја рудничко-таковског краја 9. априла представљена је књига Аутобиографија др Милана Пецића најстаријег пуковника српског војног санитета. Приређивачи кнњиге су др Владимир Кривошејев, музејски саветник, Народни музеј Ваљево и Нинослав Станојловић, наставник историје. О књизи су поред приређивача др Валдимира Кривошејева, говорили директор музеја рудничко-таковског краја историчар Александар Марушић и историчар уметности Ана Јелић.
О др Милану Пецићу најстаријем пуковнику српског војног санитета се знало и пре објављивања књиге „Аутобиографија др Милана Пецића“, имао значајну улогу у разним догађањима, али је све оно што је постигао и урадио да допринесе побољшању рада војног санитета и лекарске струке уопште остало непознато како широј тако и стручној јавности. Први познати биографски подацио др Милану Пецићу објављени су In memoriamu који је после његове смрти за Српски архив за целокупно лекарство написао др Владимир Станојевић. Основе за ове биографске податке представљају објављени новински чланци 1954-55. године, о др Пецићу, који су писани на основу кратке Аутобиографије коју је Пецић дао новинарима. Претпоставља се да су ови чланци били у функцији популаризације рада Секције за историју медицине и фармације уочи отварања Музеја српског лекарског друштва. Исти текст је уз мење измене пренет у Споменици Српског лекарског друштва, а уз одређене допуне на основу службеног картона и друге грађе су презентоване и у Српском биографском речнику Матице српске истакла је Ана Јелић.
Биографију је др Милан Пецић писао пред крај живота. Написао ју је на молбу колеге, који је сматрао да стари лекари заслужују да се о њима понешто забележи. Рукопис је предао на чување у Архив САНУ где је заведен званично 1958. године. Дуго није било предмет истраживања научника, а слично се десило и са његовим легатом који се чува у Музеју српског лекарског друштва. За потребе објављивања ове књиге преименован од стране приређивача у Аутобиографија, оригинални назив је Биографије. Све до објављивања ове књиге, рукопис Биографије није публикован. Један део рукописа коришћен је 2015. године у раду Софије Божић „Први светски рат у сећањима др Милана Пецића и др Милутина Велимировића“ који је објављен у Зборнику Први светски рат, Србија, Балкан и велике силе, где су анализирани само делови који се односе на прве године Великог рата. Рукопис Биографије је користио при изради неколико својих радова др Владимир Кривошејев као нпр. Ваљевска војна болница од првих дана Великог рата, Болничарска чета Дринске војне области од настанка до великог рата, Ваљевска болница на Илиџи. Такође, рукопис је у целости др Владимир Кривошејев представио на Десетом конгресу историчара медицине Српског лекарског друштва.
Књига започиње уводниом речју приређивача, где су приказали животни пут др Пецића уз коришћење историјских извора који су им били доступни, затим дат је један критички осврт на текст рукописа. После уводног дела следи текст Биографије,насловљен Аутобиографија састављен од два дела – први део који су приређивачи насловили Животни пут који означава прву тематску целину од две у рукопису без наслова и други Цртице из живота. На крају књиге дат је садржај личних предмета који се чувају у фонду Музеју српског лекарског друштва, који је данас одељење Музеја науке и технике у Београду. Фонд има 39 инвентарних јединица са фотографијама, преписком, личним документима, и новинским чланцима. Затим је дат индекс личних имена и списак извора и литература коју су приређивачи користили. Књига је допуњена илустрацијама.
Директор Марушић је приближио присутнима утиске које је о Горњем Милановцу и касарни где је службовао у периоду од 1990-1902. године Милан Пецић забележио у Аутобиографији. Он се није баш најбоље осећао у нашем граду, сматрао је да су услови у Касарни лоши, да су то трошне зграде, без услова за здравље војника, пуне мемле… Наши почеци су били увек тешки и скромни, али захваљујући Милану Пецићу и људима сличним њему дужни смо да им се захвалимо за све што су државу и друштво довели на један завидан ниво рекао је Марушић. Такође Марушић је указао да је др Пецић у неколико наврата сарађивао током војних операција са армијским генералом Божидарем Терзићем током 1907/08, 1913, 1914. године. У књизи је публикована фотографија на којој су приказани Пецић и Терзић у друштву са др Селимиром Ђорђевићем и др Јорданом Стајићем.
Др Кривошејев је рекао да Аутобиографија отвара многе нове видике и упућује нас ко је уствари био др Милан Пецић. Он није био врхунски лекар, али је је био вешт, способан административац. Био је веома способани одлучан санитетски официр, који брзо доноси одлуке, спреман да преузме командну одговорност, али и да се супростави кад је то неопходно. Рођен је 1865. године у Алексинцу, где је завршио основну школу и нижу гимназију. Вишу гимназију завршио је у Нишу, а 1885. године започео је студије права у Београду. Како би се број лекара повећао, на иницијативу начелника војног санитета др Михаила Марковића, одлучено је да се на студије медицине у иностранство уместо појединаца, упуте групе државних питомаца. Др Милан Пецић , у то време, студент права био је у првој групи од 10 студената који су отишли на студије медицине у Беч. Војно лекарску каријеру је започео као капетан друге класе у гарнизону у Крушевцу. Током тридесетогодишње каријере, до пензионисања 1923. године, напредовао је у војној хијерархији до чина санитетског пуковника. Учествовао је у оба балканска и Првог светском рата. Радио је као трупни лекар, лекар у војној болници, био је управник војне болнице, деловођа санитета при Министарству војном, референт санитета дивизијске области и референт санитета армијске области. У Тулону и Крфу био је руководилац војнолекарске комисије. У својој радној каријери службовао је у 9 градова (Крушевац, Прокупље, Ниш, Г. Милановац, Београд, Краљево, Ваљево, Крагујевац, Нови Сад).. Конструисао је елементе за пољску болницу, носила за рањенике и пољску мобилну апотеку. Ова опрема је коришћена у великој мери за време ратова од 1912 до 1918. године
Био је први српски официр који се усавршавао на академји у Берлину. Период у Берлину је искористио да поред учења обилази тамошње касарне, болнице, амбуланте. Из Берлина је преко Келна и Брисела дошао у Париз где је провео 20 дана обилазећи Велику светски изложбу, која је отворена 1900. године. Ова књига је драгоцен је извор за проучавање аспекта туризма на почетку 20. века. Пецић је био пасионирани туриста. Написао је 2 књиге и једну брошуру и више чланака, Трупна санитетска служба, Хигијена за народ и Тифус.
Очекивао је даљи успех у каријери, али уместо вишег звања санитетског генерала, коме се надао, он је пензионисан 1922. године рекао је др Кривошејев. Умро је у Београду 23. септембра 1959. године и сахрањен на Новом гробљу у Београду.
Аутобиогафија представља драгоцен историјски извор за проучавање прошлости са различитих аспеката политичке и друштвене историје али и социологије. Значајан је документ за проучавање ратних догађаја. На основу ње сазнајемо како су се кретале војне формације, и како је био организован рад војног санитета, како је заустављена епидемија тифуса. Пружа корисне информације за историју медицине пре свега војне медицине. И оно што је најважније говори о значају који је до сада био непознат а који је др Пецић имао као санитетски официр на првом месту.
