„На хумкама у туђини

Неће српско цвеће нићи

Поручите нашој деци:

Нећемо им никад стићи.

Поздравите отаџбину,

Пољубите родну груду

Спомен борбе за слободу

Нека ове хумке буду.“

Стихови Владимира Станимировића уклесани на споменику у селу Агиос Матеос на Крфу, посвећеном српским војницима.

Не постоје речи које могу да опишу сва страдања српског народа у Првом светском рату. Зато је најбоље, побројати што више чињеница и аспеката и тиме допринети целовитом сагледавању Првог светског рата и нарочито пресудне улоге српске војске у њему. Било је оних који су препознали  ту пресудну улогу Срба и умели да је цене и одлучили да им помогну без обзира на ризике. Један од њих био је и Лудвик Хиршфелд, лекар, Јеврејин који је напустио мир Швајцарске и дошао са супругом Ханом у саму срж проблема, Ваљево-град болницу. На хиљаде људи цивила и војске је умирало у Ваљеву од више сојева тифуса и чинило се да помоћи нема. Сахрањивани су и ноћу јер је дан био прекратак да се сви преминули сахране. Оно што борба не однесе, однеће болест. Ипак, доктор Хиршфелд схвата да нема времена за дуге анализе и истраживања, већ само за брзо деловање. Дели град на квартове, врши дезинфекцију пронашавши лимаре из свих крајева Србије да праве приручне умиваонике  од кофа, које су служиле и за дезинфекцију читавог града. Уједно у просторију коју су му представили као лабораторију а која је имала само педесетак епрувета и ништа више, креће у прве анализе сојева пегавог тифуса, који је наша војска добила у борби са аустроугарском војском нарочито из Босне. Врло брзо зауставља епидемију. Ту његов посао није завршен. Било је три правца кретања српске војске преко Албаније и Црне Горе а он са супругом Ханом иде централним делом и прелази Албанију иако је имао избор-да остане у земљи и сачека мисије Црвеног крста преко кога би се вратили у домовину. 11.000 војника страдало је након преласка Албаније. 9500 на Крфу и Виду а 1500 на опоравку на северу Африке. Ипак стројевим кораком су прешли последње километре до спаса да у грчке градове уђу поносно иако  су поједини имали у том тренутку  само по 20 килограма. Те фотографије и данас обилазе свет. У том тренутку Италијани су пружили огромну помоћ превозећи бродовима људе, коње и помоћ. Др Хиршфелд  је отпутовао у домовину али се ипак на позив наше Владе враћа да спречи епидемију маларије и тада производи у условима солунске лабораторије вакцину протиф сојева тифуса и колере која је била безбедна за војнике. Први прима вакцину Живојин Мишић. Војска је вакцинисана четири пута. Хиршфелд је стекао многе српске пријатеље, заволео Србију, образовао многе лекарске кадрове, радио трансфузије. Војник 4.таковског пука Будимир Гајић је први коме је узета крв за рањеног војника а потом су се војници масовно пријављивали да дају крв и помогну рањенима. Желео је Лудвик Хиршфелд  да са супругом Ханом остане у Србији и развија имунологију. Данас би ми на том пољу сигурно били светска сила попут Пољске где је Хиршфелд наставио свој рад. Због тога што је помагао Србији имао је проблема да пронађе посао, чак и тамо где је годинама радио, многе новине које је донео на пољу медицине заслужиле су Нобелову награду али ни њу није добио. Његово страдање кулминира током Другог светског рата када је све оно што је радио током Првог рата у Ваљеву, применио у јеврејском гету где је био заробљен. На почетку Другог рата, Иво Андрић као амбасадор наше земље породици Хиршфелд нуди помоћ и смештај али до тога нажалост није дошло због мартовских догађаја 1941. Ову понуду породица Хиршфелд никада није заборавила. Др Лудвик Хиршфелд преминуо је од последица срчаног удара 1954. године.

Ми се захваљујемо др Зорану Вацићу на поучној вечери и презентацији као и др Тањи Милошевић на сарадњи.