Зграда Окружног начелства

Зграда Окружног начелства у Горњем Милановцу-остварење архитекте Косте Шреповића

После краткотрајне, друге владавине кнеза Милоша (1858-1860), по угледу на многе европске земље, долази до значајнијих грађевинских и урбанистичких успона. Јавља се све више потреба да се обнове старе и саграде нове цркве, да се подигну зграде за смештај администрације, да се започне са урбанизацијом села, са формирањем нових градова и градских четврти. Спроводе се потпуне или делимичне реконструкције постојеће урбане структуре српских градова у духу савремених европских схватања. Кнез Милош је био лично заинтересован да се измени изглед градова, користећи лични положај и утицај. Захваљујући финансијским средствима, али и осећањем потребе, како за себе тако и за своју ближу околину, био је активан прегалац и градитељ. У Србији све више цветају занатство и трговина, оживљавају рударство и индустрија, развија се ситна и средња буржоазија. Развојем трговине и индустрије, успостављањем економских веза са западном и средњом Европом омогућен је развој градитељства у свим његовим доменима – естетским, друштвеним и техничким. Упоредо са борбом за ослобођење од турске власти у српској култури у другој половини XIX века замире оријентална градитељска пракса у корист европских метода грађења. Оријенталне чаршије претварају се у модерне европске градове са дефинисанм градским центром и новом функционалном и естетичком структуром урбанистичких садржаја. Напуштање оријенталне традиције и достизање стандарда развијене Европе представљали су стартешке циљеве српских архитеката и урбаниста у XIX веку. Тежња ка европским форматима пренета је из области урбанизма и на архитектонско обликовање градова. На западу школовани инжињери и архитекте пренеле су у Србију владајуће стилове савремене Европе.

Најзначајније место у оквиру градитељског фонда заузимају јавни објекти, чијој је изградњи управо због њиховог значаја придавана посебна пажња. Свој значај и важност јавни објекти потврђивали су својом локацијом, али и величином, архитектонском обрадом, а на првом месту наменом која је условљавала посебан третман.

У Београду, као и у осталим слободним српским градовима, изграђено је много објеката у стилу романтизма. Иако нису садржали изразито национално обележје, романтичарско конциповани објекти су допринели општој клими узлета националне оријентације у уметности. Романтизам се у архитектури Србије најпре огледа у примени декоративних мотива на фасадама, као што је боген фриз испод кровног венца, ритмизовање зидних платана низовима лучних отвора, али и стидљивој примени архиволти и неупадљивих елемената декорације. За разлику од класицизма романтизам се врло брзо развија и лако продире у вароши, али и у унутрашњост земље. Јачање трговине и све бољи економски услови то омогућују.

Значајан архитекта епохе романтизма у Србији био је Коста Шрепловић. Рођен је у Београду 1836. године, где је завршио основну и средњу школу. Његов отац Готфрид Шрепла, родом из Карловаца, радио је као фактор словоливнице у Државној штампарији. Коста Шрепловић био је један од првих државних питомаца на студијама архитектуре у иностранству. Као одличан ученик Коста је добио стипендију и могућност да студира архитектуру у Минхену. Пре студија провео је годину дана на пракси на градилишту у Пешти. Завршивши студије у Минхену вратио се у Београд где 1861. године добија место главног цртача (начертатељ) у Главној управи грађевина, а 1863. године бива постављен за архитекту II класе у Министарству грађевина све до 1866. године, када постаје „инџинир“ VI класе.

Шрепловић је за кратко време израдио низ значајних пројеката. У његовој краткој каријери, међу првим делима је пројекат за зграду Окружног начелства у Горњем Милановцу. То је уједно први јавни објекат који је саграђен у Горњем Милановцу. Шрепловић је успео да у потпуности одговори задатку, наиме он је до краја спровео идеју о функционалности простора, уједно чинећи ово здање најизразитијим обележјем новонастале вароши.

Пошто је зграда пројектована да буде Окружно начелство, архитекта је водио рачуна о томе да грађевину прилагоди њеној намени. Зграда Окружног начелства добија истакнут положај, наиме постављена је на највишој тачки, остваривши на тај начин „завидан степен монументалности“. Здање је постављено на пространом тргу новоосноване вароши Деспотовице. Ово здање заједно са црквом св. Тројице из 1862. године чини хармоничну целину. С обзиром да је град основан у време романтичарског заноса,  његове прве велике и значајне фасаде обликоване су у складу са владајућим романтичарским тенденцијама.

Изграђена у духу романтизма зграда Окружног начелства школски је пример средњоевропског стварања овог доба. Темељи су свечано постављени 22. октобра 1853. године. Новембра исте године из Београда долази Франц Зелени, који је руководио извођачким радовима. Неколико месеци касније започета је изградња и осталих јавних објеката попут поште, основне школе и општинског суда. Сеча грађе из оближњих шума, прављење цигле, набавка креча, песка и камена пала је на терет овдашњег становништва. Заправо, грађани су имали обавезу да током године 30 дана кулуче и тако изграде државна здања, варошке улице и све прикључне путеве који су повезивали град са главним друмовима. Градњу овог здања пратиле су многе потешкоће, чак и један трагични догађај. Наиме, земљоделац Милан Бојовић из села Горња Горевница, животом је платио почетак радова на изградњи будућег Окружног начелства. Тог 22. октобра 1853. године његови волови, уплашени услед велике масе света, која се окупила на тргу, нагло су кренули и оборили свог газду, који се одједном  нашао под точковима запреге и тако окончао живот.

Тачно време изградње зграде недостаје, вероватно да је то било око 1865. године. Зграда је урађена као једноспратна грађевина правоугаоне симетричне основе, врло складних пропорција. Урађена је без испада на средини, али са мало наглашеним бочним ризалитима. У приземљу на средини истиче се улазни вестибил на који се надовезује ходник, који је постављен у средини. Са унутрашње стране се надовезује монументално трокрако степениште којим се пење на спрат. Просторије су конциповане са обе стране степеништа и ходника. Спољашњост је скромно али хармонично урађена, са једноставном и сведеном декорацијом, изведена у духу романтизма. Истичу се једино профили око прозора који су такође изведени у романтичарском духу. Зидана је опеком, а затим је омалтерисана. Спратови су са спољне стране одвојени профилисаним кордонским венцем. На тај начин наглашена је хоризонтална подела грађевине. Поштована је и истакнута симетрија на згради, која је постигнута прозорским отворима који су симетрично распоређени. Прозорски отвори су уоквирени фином профилацијом, у приземљу сегментастим оквирима, а на спрату једноставним оквирима са декоративно обрађеним завршецима. Кровни покривач је урађен на четири воде, а испод крова је профилисани поткровни венац. Ово здање је веома функционално, и у време када је било подигнуто било је најмонументалнија зграда у новооснованој вароши. Значајни историјски догађаји збили су се управо у овом здању. Прво су у њој биле смештене државне канцеларије. Позната је и као седиште Команде Прве армије на челу са Живојином Мишићем у време Првог светског рата. Управо у овој овој згради је 1914. године донета одлука о Рудничкој офанзиви, када је аутроугарска војска поражена за 12 дана. У Другом светском рату, за време бомбардовања зграда је остала нетакнута. У њој је био смештен окружни затвор. Трг и зелена пијаца, који су се налазили испред зграде све до краја Другог светског рата, измештени су и тај део је претворен у парк.

На простору где се данас налази Нови двор у Београду, постојала је 1910. године зграда Министарства спољних и унутрашњих послова и Главног телеграфа. Изградња зграде је започета 1860. године по налогу кнеза Милоша за конак престолонаследника кнеза Михаила. После смрти кнеза Милоша, кнез Михаило одлучује 1860. године у септембру да се започето здање изда, из чега се закључује да је зграда била додељена министарству. То је такође још један од радова које је Шрепловић урадио. Међутим, највероватније је да је Шрепловић само водио надзор при завршавању зграде, јер су планови морали бити израђени још 1859. године. Шрепловић је постављен за „начертатеља“ у Главној управи грађевина 1861. године кад се вратио са студија. Са друге стране, тешко је поверовати да је градитељски подухват од државног интереса могао бити поверен тек свршеном студенту који иза себе није имао значајна остварења. Зграда је касније пренамењена за потребе министарства спољних и унутрашњих послова. На основу чистоће стилске композиције и хармоничног обликовања маса, према детаљима елемената и мотива, види се да је пројекат овог здања радио талентовани архитекта.

Међутим, најважнија искуства Шрепловић је стекао на изградњи Капетан Мишиног здања у Београду, радећи као помоћник познатог чешког архитекте Јан Неволеа. Капетан Мишино здање је подигнуто на Студентском тргу, на месту где је раније била зграда Јеврема Обреновића. Изградња је започета 1862. године, а завршена септембра 1863. године. Како је познато Јан Неволе се пре завршетка Капетан Мишиног здања вратио у Праг и препустио младом архитекти Кости Шрепловићу да доврши послове на згради. Капетан Мишино здање носи у себи најбитније елементе романтичарског покрета у новијој српској архитектури. Неоспорно је да је у другој половини XIX века у Београду Капетан Мишино здање морало представљати врхунац архитектонског остварења јер и данас пружа утисак праве палате изведене по плану талентованог архитекте свога доба.

Старо здање, у Аранђеловцу, двор који је припадао династији Обреновић, задужбина је кнеза Милоша Обреновића и уједно ремек дело архитекте Косте Шрепловића. Изградњу овог објекта, који је данас познат под називом хотел „Старо здање“, уз очигледне реминисценције на романтичну раскош Капетан Мишиног здања, започео је кнез Милош Обреновић 1859, током своје друге владавине, а градњу је завршио његов син Михаило. Шрепловић овде понавља неке битне елементе београдске палате, базирајући га више на романским, него на ренесансним и оријенталним узорима. Архитекта и пројектант зграде Коста Шрепловић, државни инжињер при Министарству грађевина, погинуо је приликом надгледања радова на овом објекту 10. децембра 1872. године. Хроничари бележе да је при крају радова, на дан када је требало скинути скеле са фасаде зграде, пожелео да још једном са висине погледа своје здање. Попео се, пао и погинуо. Имао је само 37 година. Сахрањен је у порти Буковичке цркве.

У време династије Обреновић здање је реновирано неколико пута. Већи радови су извођени 1887. године када је Државни савет одобрио средства за поправку крова, али и за друге радове како би објекат био припремљен за долазак краљице Наталије. По Шрепловћевим плановима израђен је и парк Буковичке бање са својом чувеном алејом платана, а тада је у његовом горњем делу било и мало вештачко језеро повезано са потоком који је туда пролазио.

Паралела која се може повући између двора за престолонаследника Михаила, Капетан Мишиног здања, Старог здања и Окружног начелства у Горњем Милановцу  говори о напредном архитекти тога доба, не зато што је школован на Универзитету у Минхену, већ због посебног приступа архитектури. Коста Шрепловић је врло рано завршио своју каријеру пуну елана и успеха. Умро је у млад у 37. години живота. Подлегао је повредама које је добио услед пада са скеле Старог здања у Аранђеловцу 10. децембра 1872. године. Управо у Аранђеловцу син Петар му је подигао спомен плочу. Једна улица у Аранђеловцу носи његово име.

Романтизам је примљен и прихваћен у Србији доста добро, јер је у својим романским елементима подсећао на стару српску средњовековну архитектуру. Развијајући се у доба друштвених превирања, када су тражени ослонци на стару традицију, разумљиво је то што се романтизам јавио пре у црквеној него у профаној архитектури.

Крајем 70-тих завршава се прво романтичарско поглавље у новијој српској архитектури. У целини посматрано, оно је имало европски карактер, пре него српски, а на својим плећима су га изнели инжењери и архитекте. Доба које следи није у потпуности лишено романтичарских појава, али су његови битни идеали, његова суштина и његови методи најчешће другачији. Ствара се домаћа варијанта националног стила и трајаће до половине XX века. Међутим, до 1905. године у Србији ће се и даље градити у духу закаснелог романтизма, о чему сведоче бројне грађевине.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X