Вуновлачар

Вуновлачар, Бошко Јеремић

Oд  244 радње које су уписане у регистар занатских радњи 1966. године, пет је било вуновлачарских. У неколико наредних година тај број се повећавао, а данас  је Бошко Јеремић једини вуновлачар не само у милановачкој општини, већ и у околини.  Вуновлачарски занат наследио је од својих родитеља, који су се овим послом бавили до смрти. Људи данас највише доносе вуну из јоргана, јастука и душека да се преради.Све је мање вуне од шишаних оваца. Време када највише има посла је на јесен и у зиму.  Након што муштерија припреми вуну, донесе је код вуновлачара ( прво се овца окупа, па  ошиша, онда се вуна још једном опере и осуши). Вуна се измери на кантару и онда креће уређивање вуне на машинама. Ако вуна није претходно ручно очешљана, онда се на чешљари очешља и очисти, па затим иде на вуновлачару. Након што се уреди на машини вуна је спремна да се њом преде , а потом и плете.  Раније су машине биле дрвене и производиле су се ручно , највише у Варварину. Те прве машине су се звале ригерице. Временом их замењују индустријске машине, углавном марке Билтез. И дрвене и индустријске машине раде по истом принципу, само што су индустријске брже. Вуновлачаре још називају дрндарима и пуцарима. Код нас се каже да се вуна реди, а у Сјеници се на пример, разбија. Данас је модернизација убрзала ове поступке, тако да се овај занат више не исплати радити.  Данас Бошко ради како би одржао занат и иако има сина и унука, нико после њега неће наставити да се бави овим занатом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X