Вила породице Тешић

Јарослав Прхал чешки грађевински инжeњер и пројектант, пројектовао је једну од најлепших грађевина у Горњем Милановцу, по којој је град препознатљив, вилу породице Тешић.Наручилац виле је био богати трговац Војимир С. Тешић, а предузимач је био Василије Ракићевић из Горњег Милановца. Саграђена је као репрезентативна вила 1937. године. Од свог настанка привлачила је пажњу оригиналним решењем. Конципирана је као слободностојећи објекат, окружен вртом. У време када је саграђена одликовала се раскошним екстеријером и ентеријером. Временом су на њој вршене преправке, које су делимично нарушиле њен првобитни изглед. План грађевине обухвата подрум, приземље, спрат и таван (520 м²). Просторна организација одговара типу међуратне виле, и прилагођена је потребама једне породице. Ово је салонски тип породичне куће са великом, пролазном и репрезентативном просторијом, салоном.
На фасади виле види се примена савремених архитектонскх решења. Модернистички концепт видљив је како на чеоној страни која гледа према улици, тако и на зачељу. Главни улаз, наглашен је степеништем и витким полукружним стубовима. Лепоти и декоративности чеоне стране доприноси пар кружних отвора (окулуса) на бочним странама улазних врата. На бочној страни чеоне фасаде, на спрату виле, целом дужином постављена је тераса са заобљеним крајевима, наглашавајући тако њену хоризонталну линију. Уместо наглашене хоризонтале, која је била омиљен мотив српских модерниста, овде су вешто испреплетени хоризонтални и вертикални елементи, и успостављен је ритам између отвора и површина, вертикалног и хоризонталног, доприносећи на тај начин осећају динамике на фасади. Са бочне дворишне стране постоји један мањи, помоћни улаз. Зачеље, заклоњено од погледа, својим полукружним обликом терасе доприноси оживљавању геометријских облика. Такође, још један кружни прозор, окулус, налазио се на зачељу спрата куле (данас је ту уместо њега постављен правоугаони прозор). Врт је склоњен од погледа са улице, и у њему је остварен пријатан, интиман амбијент намењен породичном уживању. Из хола и трпезарије се излази на терасу, са које се степеништем са бочних страна силази у врт виле. Ентеријер се тако настављао у врт, а репрезентативан простор ширио.
У основи приземља смештени су улаз, хол, степениште, кухиња, мала трпезарија и трпезарија, салон, кабинет, спаваћа соба. То су просторије намењене свакодневним потребама породице. У средишњем, предњем делу приземља, просторно је наглашен салон, дневни боравак са камином, из кога степенице воде на спрат. На спрату су биле собе за спавање, тј. онај приватни део виле. У подруму су биле смештене помоћне просторије. Распоред просторија и комуникација између њих омогућавали су комфор и осветљеност на највишем нивоу.
Јарослав Прхал, припада кругу стваралаца међуратне српске архитектуре. Својим радом трајно је обележио токове њеног развоја. Пројектујући са успехом, испољио је висок степен инвентивности, разнолик и креативан израз. У Београд се доселио 1921. године убрзо након распада Аустроугарске монархије и проглашења Републике Чехословачке. Био је запослен као овлашћени цивилни инжињер чешког грађевинског предузећа „Архитекта Матија Блеха.“ Прашки биро „Архитекта Матија Блеха“, са адресом у Чика Љубиној улици бр. 19, нарочито активан у периоду између два рата, остварио је како у Београду тако и у осталим градовима већи број објеката. Филијала у Београду бироа „Архитекта Матија Блеха“, основана је 1910. године.
Не зна се тачно колико времена је Јарослав Прхал остао у нашој земљи, али је његов утицај свакако био велики. У Службеним новинама је забележено како је Јарослав Прхал, инжињер у Београду, родом из Карлина, и поданик Чехословачке, примљен у поданство Краљевине СХС, заједно са својом женом Габриелом рођеном Пергаловом. Заклетву је положио 11. марта 1925. године.
Вила породице Тешић заузима истакнуто место у архитектури града, значајне културно-историјске и архитектонско-урбанистичких вредности, и представља не само један од најзначајнијих модернистички решених објеката у Горњем Милановцу, већ и објекат који чини српску модерну архитектуру потпунијом. Требало би узети у обзир да је Горњи Милановац 1941, године спаљен од стране немачких војника и да је том приликом уништена скоро целокупна документација о грађевинама. Због тога је проучавање и истраживање архитектонског наслеђа, као и наручилаца и пројектаната доста отежано. Захваљујући поштовању према породичном наследству и бризи господина Војимира Мандића сачуван је оригинални пројекат ове виле, што представља непроцењиву вредност како за породицу, али и за истраживаче и поштоваоце архитектонског наслеђа који су оставили чешки архитекти и градитељи у нашој земљи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X