Сретен и Драгомир Драго Рајичић

Прича о браћи Рајичић, угледним трговцима из Горњег Милановца,  вероватно никад не би била испричана да троје ентузијаста истраживача, Фабијан Вендриг, Тања Вендриг и Џон М. Стинен, нису трагајући за подацима о умрлим српским војницима у Холандији током Првог светског рата, пронашли међу огромном грађом чланак који је објављен 24. јануара 1919. године у холандским новинама Tubantia, који говори о томе да су четири српска војника 1919. године, умрла од последица шпанског грипа, и да су уз највеће почасти сахрањени на гробљу у граду Енсхеде у Холандији. У чланку се помињу имена сахрањених војника (Сретен Рајичић, Божидар Радовановић, Милош Обрадовић и Стојан Ђорђевић), али и податак да је сахрани ових војника присуствовао члан породице једног од умрлог војника……Реч је о Сретену и Драгу Рајичић из Горњег Милановца. Њих двојица су током заробљеништва једно време заједно били у логору Солтау у Немачкој, а када је завршен рат пребачени су у тада неутралну Холандију, да би се опоравили и били враћени у своју домовину. Нажалост, Сретен је у Холандији преминуо од последица шпанског грипа, епидемије која је букнула међу војницима, док је Драго преживео и испешно се вратио у Горњи Милановац.

Драгомир Драго Рајичић, рођен је највероватније 1891/92. године у Горњем Милановцу. Током Великог рата, обављао је послове медицинског службеника у српској војно-медицинској служби. Као ратни заробљеник, доспео је прво у аустрoугарски логор Хајнрихсгрун на северозападу Бохемије, а затим је 21. маја 1916. године пребачен у немачки логор Солтау. Занимљиво је да је са њим у исто време у логору Солтау био заробљен и његов старији брат Сретен. Сретен Рајичић рођен је 1889. године у Горњем Милановцу. Био је официр у другој чети, другог батаљона, десетог Пешадијског пука, са седиштем у Чачку. Сретен је 3. новембра 1915. године постао ратни заробљеник у Куршумлији, одакле је одведен у аустроугарски логор Браунау на северуистоку Бохемије (данас Чешка). Сретен Рајичић је био међу првом групом од 1200 српских војника који су из логора Браунау превезени у немачки логор Солтау 23. јануара 1916. године. Овај трансфер војника био је део договора, између Аустроугара и Немаца. Аустроугари су добили пшеницу од својих немачких савезника, учинивши заузврат да српски војници постану јефтина, најамна радна снага. Највероватније је да је Сретен радио ван логора, у пољопривреди, индустрији или рударств, а да је Драго због знања у области медицине, био ангажован у логору. Стога су врло мале шансе да су у логору њих двојица проводили време заједно, али се претпоставља да су знали један за другог.

У књизи проф. др Милана Радовановића „Холандско „Милосрђе“ и Срби у Великом рату“ публикована је дописна карта коју је Драго 12. априла 1918. године послао из логора Солтау (што се види на основу печата логора на њој), својој породици, тачније својим како је он то насловио на дописници, „Драгим и милим сестрама Љубинки и Милици“. Дописна карта адресирана је на Карађорђеву улицу. На предњој старани дописнице је слика ратних заробљеника насловљена „Румунски заробљеници 1916/1917. године“. Заиста, румунски ратни заробљеници су стигли у Немачке логоре у периоду од октобра 1916. до јануара 1917. године. Међутим, у логору Солтау је био мали број Румуна. Претпостављамо да су војници са слике уствари српски војници, судећи по „шајкачи“ капи коју војници носе на својим главама, и која се традиционално носи у Србији.

Након што је примирје ступило на снагу 11. новембра 1918. године, српски заробљеници су враћени у отаџбину. Срби из логора у Солтау били су упућени у Холандију. Taкo je Драго стигао прво у Најмеген 13. јануара 1919. године, а већ следећег дана пребачен је у Нив Милиген у транзитни логор. Изморени, изгладнели војници су масовно почели да показују симптоме „шпанског грипа“. У року једне седмице епидемија се проширила и постала озбиљна.. Kao медицински службеник, Драго jе одмах био упослен да лечи пацијенте тј. војнике из Србије и Француске. Сачувана је фотографија направљена од стране Х. А. ван Аутгардена, 5. фебруара 1919. године у болници у Ротердаму (приватно власништво) на којој је приказан Драго Рајичић у униформи међу болесницима и медицинским особљем. Драгово име је написано на полеђини фотографије као „Serge(ant)Raitchich”. Ова фотографија је помогла да се реконструише његово кретање у Холандији: Најмеген – Нив Милиген – сахрана брата Сретена у Енсхедеу – повратак у Ротердам карајем јануара, одлазак у Француску почетком фебруара и коначно повратак у домовину и родни Горњи Милановац. Такође, постоји сачувано писмо које је Драго Рајичић упутио Лепи Вукосављевић, супрузи свог друга из заробљеништва Ђорђа Вукосављевића (писмо је власништво праунуке Ђорђа Вукосављевића Зорице Јелаче). Ово писмо Драго је послао 9. августа 1919. године. Драго у писму обавештава Лепу Вукосављевић о смрти мужа у логору у Нив Милигену у Холандији, и изражава жаљење што је о томе није раније обавестио. Наиме, било му је потребно пола године да из Холандије стигне у Србију. Такође, у писму је обавештава како је њеног мужа познавао још од 1917. године, и да је Сретен, такође био у логору са њима.

Сретен је такође, пребачен у Енсхеде у Холандију, где се разболео од „шпанског грипа“. Због тога је одмах је упућен у општу болницу Ziekenzorg (област Veenstraat).  Умро је 22. јануара 1919. године, 30 минута након поноћи. Сахрањен је уз највише почасти 24. јануара. Холандски војници предвођени наредником Лесманом стајали су тог јутра на углу улице која је водила до главног гробља да би испратили српске војнике Милоша Обрадовића, Стојана Ђорђевића, Божидара Радовановића (из Белог Поља) и Сретена Рајичића на свом последњем путовању. Пригушени звуци бубњева пратили су поворку до гробова. Плотуни су испаљени у знак поздрава приликом проласка и приликом полагања у гробове. На гробове су положена четири венца. О овом догађају како је предходно поменуто, писао је  холандски лист Tubantia, из којег сазнајемо да је члан породице једног од умрлих војника (Драго Рајичић) присуствовао сахрани и да му је дозвољено да грумен земље баци у братовљев гроб.

У Eнсхедеу се налази споменик који је постављен почетком 1921. године у знак сећања на 32,690 француских, 26,960 британских, 6,930 белгијских, 6,650 италијанских, 1,660 српских, 50 руских и 15 јапанских војика који су прошли кроз овај град између 20. новембра 1918. и 20. јануара 1919. године. Укупно 16 Срба сахрањено је у Енсхедеу. Сретенови посмртни остаци су ексхумирани 11. маја 1938. године од стране тима из Нив Милигена на челу са југословенским инспектором Добросавом Поповићем заједно са посмртним остацима осталих српских војника који су умрли у Холандији. Сретенови посмртни остаци положени су у сандучић под бројем 26. Из Енсхедеа прво су пребачени у Нив Милиген, а одатле у маузолеј у Јиндриховицама где се чувају и данас.

Заједно са последњим војницима, опорављеним од шпанског грипа, Драго се из Ротердама преко Француске у фебруару 1919. године вратио у отаџбину. По повратку из рата Драго је наставио породични посао, који је наследио од оца Владимира, тј. послове везане за књижару, штампао је разгледнице са мотивима из Горњег Милановца и околине. Касније је отворио радњу за продају радио апарата, Сингер машина и бицикала. Пре Првог светског рата његов отац Владимир Рајичић (1854-1912), водио је књижару у Карађорђевој улици, у Горњем Милановцу, у којој су поред остале робе, штампане разгледнице са мотивима града и околине. Био је цењен трговац. Током 1895. године Владимир је био председник контролног одбора у милановачкој штедионици (штедионица је основана 1888. године), док су чланови одбора били Максим Л. Сретеновић, Милић М. Ђорђевић, Ђока Таловић и Тома М. Поповић. Такође, био је један од оснивача Рудничке акционарске задруге. По одобрењу и потписивању правила Рудничке акционарске задруге 16. јула 1902. године од стране министра народне привреде, оснивачи задруге изабрали су 22. фебруара 1903. године у „Европи“ свој први Управни и Надзорни одбор. У Владимировој, а касније и Драговој штампарији штампани су неки од милановачких листова.

Владимир је био ожењен Јелисаветом са којом је поред Драга и Сретена, имао још три сина Радомира (1892-1961), Тихомира (1900-1961) и Ранимира (1903-1963) и две ћерке Љубинку (нема података) и Милицу (пре 1900-1970). На градском гробљу у Горњем Милановцу је остала сачувана породична гробница Рајичића. Тихомир Тића Рајичић, брат Драга и Сретена играо је фудбал у фудбалком клубу „Таково“. Фудбалски клуб „Таково“ основан је 1911. године, а формирали су га гимназијалци за време летњег распуста у време када су Душан Борисављевић и Петар Трифуновић донели прву фудбалску лопту из Београда. Тихомир – Тића Рајичић играо је у првом тиму још од времена оснивања клуба на позицији десно крило.

На једној од сачувних разгледница, а која је штампана у Драговој радњи, види се њихова породична радња. По речима господина Радослава Рада Богосављевића (Драга је упамтио као дечак), Драго је био честит, поштен и уважен грађанин Горњег Милановца. Такође, господин Раде се сећа, да је на дан прославе 25-годишњице Рудничке офанзиве 3. децембра 1939. године, када је у граду била организована велика прослава, Драго испред своје радње у Карађорђевој улици, поставио звучник, тако да су сви грађани који су се у великом броју окупили око његове радње, могли уживо да слушају пренос свечаности која је била организована у сали Гиманзије. Код Драга у радњи продавала се техничка роба првокласног квалитета, какву је мало ко имао у граду. Драго је био ожењен Косаром Коком Рајичић са којом није имао деце.

Значајан догађај за становнике Горњег Милановца било је увођење електричног светла 1921. године. Драго Рајичић, Драгослав Мајданац, Миле Маћић и други акционари, су заједничким средствима покренули производњу електричне енергије. Парна машина покретала је генератор једносмерне струје 220 волти, а била је смештена у млину Симе Мајданца који се налазио на углу данашње Карађорђеве и Мутапове улице. Рајичићи су остали упамћени и као добротвори милановачке цркве, о чему је писано у Рудничком гласнику 6. јануара 1935. године. Они су цркви у Горњем Милановцу поклонили један велики покривач од чохе, за покој душе оца Владимира и мајке Јелисавете у вредности од 500 тадашњих динара.

Драго Рајичић умро је почетком фебруара 1941. године у Горњем Милановцу. Сахрањен је у породичној гробници на гробљу у Горњем Милановцу.

Фотографије које су коришћене у тексту су из збирке Музеја рудничко-таковског краја и приватних архива Фабијана Вендрига, Милана Радовановића.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X