Отворена изложба “Мода шешира”

Поводом 27. рођендана Музеја рудничко-таковског краја, у четвртак  15. априла 2021. године, отворена је изложба „Мода шешира“, ауторски рад Александре Јовановић, музејског саветника Народног музеја Шабац. Изложба има своју едукативну и мотивацијску мисију, јер се на питак, али и стручан начин обраћа разноврсној публици, са циљем да подстакне радозналост и образованост

Одевање је својствено само људском бићу и разликује га од животиње. Одећа је одраз појединца, али и целог друштва и представља комплексну слику времена у коме живимо. Са друге стране, одевање појединца је одраз његовог друштвеног положаја, материјалних могућности , али и личних афинитета и укуса. Смисао одеће веома јасно сагледао је велики писац Иво Андрић, који каже: „Одело је давно прерасло потребу која га је створила, и постало израз човека који га носи и свега онога што он јесте, што има и може, што жели и осећа. Па је прерасло и то, и постало само себи сврха.“ Појам мода се по први пут јавља у време Римског царства и до данас задржава исти смисао: успостављање одређеног начина одевања, понашања, чак и живљења, увођење увек новог и необичног, што ће заинтригирати и привући пажњу, а затим се наметнути као опште правило.

Одевање и мода су предмет интересовања и научне обраде многих костимографа, историчара уметности, историчара, етнолога, социолога, психолога.

Прича о шеширима води нас кроз епохе, пратећи и укрштајући разне етосе, страсти, ритуале, укусе, уметности, статусне симболе, усликане призоре и представе на друштвеним подијумима. Нема сумње да су шешири, како ауторка конципира, сведоци једног времена. Шешири су некада представљали много више од одевног предмета. Поред естетске функције, имали су улогу статусног симбола, били су делови униформи. Били су обавезан део како мушке, тако и женске грађанске одеће у свим историјским периодима. У историји женске моде, шешир се појавио веома касно, у време Марије Антоанете, крајем осме деценије XVIII века, као знак еманципације и равноправности. Читава два века пре него што су се појавили шешири, а и након тога, ношен је бонет – мала капа шеширић, без обода или са меканим ободом, који уоквирује лице и који обавезно има врпце за везивање испод браде. Нешто што је најсличније овом моделу шешира, а виђамо га и данас, су платнене капице које се стављају бебама.

Од 80-их година ХIХ века, у мушкој и у женској моди, шешир je био обавезан детаљ. Без шешира, израђеног од материјала који је у складу са годишњим добима и чији су облик и декорација условљени тренутном модом, нико, па ни деца, није излазио из куће. Било је незамисливо изаћи на улицу гологлав, пошто су модне конвенције налагале да дама не излази из куће без шешира на глави, јер би деловала разголићено и непотпуно одевена, док џентлмен није могао улицом да прође поред ње, а да свој шешир не скине у знак поздрава и дубоког поштовања Шешир је био обавезан детаљ и дамама међуратног доба, још од своје петнаесте године. Није било лако одабрати прави шешир, пошто је врло приметан модни додатак, који сву пажњу усмерава на лице. Зато је морао да задовољи више услова: да има модерну линију, да бојом, обликом и детаљем истиче оно најлепше на лицу, да својим димензијама не нарушава пропорције фигуре, а да је у складу са одећом, обућом, ташном, каишем и рукавицама. Ципеле, шешир и ташна чинили су „модно тројство“. Изглед ципела и ташни није се тако брзо мењао као изглед и облик шешира.

Изложба Мода шешира обухвата период прве половине ХХ века, тачније моду 20-их и 30-их година ХХ века, па све до избијања Другог светског рата. Женску моду шешира 20-их година ХХ века означио је клош шешир, који је имао облик звона (високе калоте и уског обода), украшаван различитим детаљима. 30-их година јавили су се шешири који су откривали чело ( са проширеним ободом позади и са стране), En vogue – мале плитке токе, токе налик фесу, мали џокеј шешири, ловачки шешири, раскошни турбани, капе, беретке. Лети су ношени шешири од чипкасто плетене сламе са великим ободом, украшени вештачким цвећем, перјем, украсним штеповима, морнарске капе са лепршавим тракама и мали жирардо шешири, обавијени ешарпама и тракама. Израдом женских шешира бавиле су се модискиње тзв. машамоде, које су углавном продавале увозне, потпуно опремљене шешире, поправљале и прерађивале шешире. Прва модискиња У Шапцу појављује се 1889. године. То је била Катарина Васић – власница радње за продају женских увозних шешира.

За разлику од модиског заната чији је производ искључиво женски шешир, шеширџије су се бавиле израдом мушких шешира. Занатска израда мушких шешира у Србији заснована средином 19. века, врло брзо је била угрожена увозом индустријски произведених шешира. Поједини модели мушких шешира су годинама, па и деценијама били актуелни, што је омогућило њихову индустријску израду. Оно мало преосталих занатлија – шеширџија углавном се бавило чишћењем, пеглањем и преправком старих шешира. Најкарактеристичнији типови мушких шешира били су цилиндер и полуцилиндер, затим филцани hamburg шешири , док су разни облици спортских капа ушли у моду од половине ХХ века. У понуди су биле разне капе, качкети од штофа, плиша, велура, шеширићи за децу, ђачки качкети, матроске и берт капе. Навешћемо само неке од познатих марки мушких шешира као што су: Албертини, Антика каса, Борео, Бостон, Ита, Пикадили, Рот, Тичини, Хабиг, Хилсон и други.

У Шапцу између два светска рата радио је само један шеширџија – Милорад Ристић, који се бавио продајом увозних и израдом, преправком , чишћењем, пеглањем, фарбањем мушких и женских шешира.

Шешири, као једно од обележја предратног грађанског друштва, престају да се носе избијањем Другог светског рата. Занатство је почело нагло да нестаје појавом државних индустријских предузећа и индустријских производа. Промене су се одразиле и на модни систем, а капе, качкети, беретке се више не носе као модни детаљ, већ као одевни предмет којим се штити глава.

Последња шеширџијска радња у Шапцу, затворена је 2006. године. Једино што је остало јесу сећања појединаца, архивски материјал, старе фотографије и понеки преживели шешир.

X