Обележавање годишњице Рудничке офанзиве

Племенита је била идеја Музеја рудничко-таковског краја да Рудничку офанзиву која је покренута 3. децембра 1914. године из зграде Окружног начелства наредбом Живојина Мишића, представи на мало другачији начин. Нисмо синоћ говорили само о офанзиви већ и о култу сећања на један од пресудних историјских догађаја за српску историју.

Историјске чињенице и то неке мало познате а везане за наш крај, представио је Александар Марушић. Србија је ратовала непрестано од 1912-1918. и свакако није вољно ушла у Први светски рат од почетка августа. Аустријска војска је имала 400.000 војника и 400 топова спремљених за борбу а ипак је битка на Церу освојена. Претило је нестајање Србије, и зато су те борбе биле изузетно значајне.

Српска војска је била измучена, повлачила се, мучио ју је  недостатак муниције, магла, киша, пољуљан морал. На челу војске дошло је до промене због рањавања Бојовића и на чело војске долази Живојин Мишић, што се показало као пресудна одлука. Посебно трагичан тренутак који је деморалисао војску је долазак наше интелигенције и наше будућности,  1321 каплара у борбу, јер их је преко шест стотина изгубило живот. 28. новембра се кренуло са повлачењем, опоравком српске војске. И данас се не зна какав психолошки преокрет се догодио у српској војсци од краја новембра до 3. децембра. Зна се да је слободарско сећање на овај догађај  остало. Марушић је цитирао сећања једног од војника који су учествовали у Рудничкој офанзиви: „Сутра је Ваведење, ми смо у Такову, код старог двора, код старе Милошеве цркве где је он заклео своје устанике да би ослобађали Србију. Ми не идемо ка Милановцу, ми идемо ка Пирамиди (Рајац) да бранимо оно што је он освојио.“

Раде Богосављевић је присутне оставио без даха својим живим сећањима на прославу 25. годишњице Рудничке офанзиве 1939. године. Победа над победама, по њему је Рудничка офанзива. Раде нас је подсетио и на посету Добрице Ћосића који је 60-их година посетио наш крај пишући романе. Био је и у згради Окружног начелства из које је Мишић гледао на Рудник и Вујан. Знао је вредност овог догађаја и да треба записати све детаље Рудничке офанзиве.

Требало је после рата оснивати породицу, почињати живот изнова, рекао је Раде Богосављевић. Искуство из рата било је подстицајно и помогло  је бившим ратницима да умеју да живе. Они су били цењени, дружили су се, помагали, били елитни део друштва. 1939. донета је одлука да се прослва двадесетпетогодишњице Рудничке офанзиве,  одржи у нашем граду. Направљен је организациони одбор који су између осталог чинили Милош Царевић и Ђурђе Маринковић . Другог  децембра је био први дан прославе. Тог дана је на почетку града Милановца била огромна маса људи која је дочекивала угледне госте и допраћај 20 пуковских застава из рата. Војна музика је била  из Ужица, 5000 људи је било да дочека заставе које су потом отишле у касарну. Сам град имао је око 3000 становника у том тренутку. Увече је била академија у старој сали Гимназије. Огроман број људи је присуствовао, били су пуни ходници школе. Председник општине и прота Страњаковић стајали су током академије јер су уступили место угледним гостима. Певана је химна „Боже правде“ и песма „Ој Србијо, мила мати“. Генерал Петровић је говорио о значају Колубарске битке. Другог дана архијерејску службу су служили епископ Николај Велимировић,  Иринеј Ђорђевић и Јустин Поповић. Потом се ишло на трг где су се чекале заставе пукова. Међу војницима био је солунац чика Драгиша Таловић, који је поносно понео пуковску заставу а био је ситан, крхке грађе. Деца солунаца, знала су све солунце и сви су Таловића од тада гледали другим очима. У рату је носио 6 година заставу и смогао је снагу да је поново понесе те 1939. године. Током прославе откривена је плоча на згради Окружног начелства, која стоји и данас. Захваљујући причама очева, деца солунаца су знала колико је вредно сећање на Рудничку офанзиву. И због тога је ова прослава свима много значила.

Слободан Аксентијевић, професор историје, који се бави овом темом, детаљно се осврнуо на преглед штампе 1939. године, која нам даје значајне податке о самој прослави. Првог децембра, ученици Гимназије су са професорима и директором Војиславом Максимовићем присуствовали служби у цркви. У Гимназији је потом одржана свечана седница. Сиромашној деци је уручена помоћ. Град је био окићен тробојкама. У Милановцу јетоком прославе боравио генерал Јован Наумовић, министар Јеврем Томић, дивизијски генерал Чедомир Јовановић, као и Драгомир  Дринчић. Били су и генерал Спасоје Тешић и генерал Љубомир Милић, као и Спасоје Тешић, председник државне контроле. Они су посетили гробницу генерала Терзића на градском гробљу. Још један догађај је обележио прославу а то је посета цркви брвнари у Љутовници, где се Живојин Мишић помолио за победу.  Професор Аксентијевић је говорио о судбини ратних застава и зашто је њих 20   донето у Горњи Милановац на прославу 1939. Заставе су допратили питомци војне школе. Најдирљивији тренутак прославе је био сусрет солунаца са пуковским заставама. Почасну чету су чинили војници који су учествовали у Првом светском рату. Заставе  су уз звуке „Марша на Дрину“ испраћене у касарну. На тргу је одржан помен страдалима, а Иринеј Ђорђевић је одржао говор. Након тога откривена је плоча на згради Окружног начелства, која и данас стоји.

Тог дана Николај Велимировић је на служби у цркви, рекао:  „Ми Срби у рату стојимо са обе ноге и приказујемо најблиставије своје особине, а у миру своју душу пепелом посипамо.“

Драго нам је што смо сарађивали са професором Слободаном Аксентијевићем и надамо се да ће бити прилике да још догађаја оставимо записано у сећањима Милановчана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *