Када се ступи у једну од просторија приземља Брковића куће, стиче се утисак посете отменом грађанском дому с почетка ХХ века. За то су заслужни породични портрети и фотографије на зидовима, лични предмети и књиге са траговима помног ишчитавања на полицама њима намењених ормарића, заједно са комодама и салоном у истом стилу, а клавир, виолончело, фруле и флаута са нотним сталком поред, као да су до претходног момента коришћени… Реч је о Легату породице Настасијевић која је, захваљујући свом увек племенитом духу, даровала своју заоставштину Горњем Милановцу и тиме постала један од синонима града а посебно Музеја рудничко-таковског краја.
Породица Настасијевић оставила је неизбрисав траг у српској култури, и баш као и њихови преци с краја XVIII и почетка XIX века, остаће запамћени по свом изузетном уметничком дару, богатом стваралачком опусу и љубави према свему националном.
Корени породичног стабла досежу до Пирота и Охрида и доба предустаничке Србије. Лазар Призренац, био је кујунџија и заповедник једне Карађорђеве чете у Првом српском устанку. Његов син, Таса Лазаревић, зограф, резбар и грађевинар, посебно познат по градњи цркава, живео је у Охриду, а када је дошао у Србију кнеза Милоша Обреновића, настанио се у селу Брусници пре оснивања града Горњег Милановца. Тасина жена, Михаила, била је ћерка Анђелка Ђорђевића, Охриђанина, грађевинара, зографа и иконописца, и имала је два брата неимара, Спасоја и Настаса. Најчувенијег од њих, Настаса Ђорђевића, такође насељеног у Србији, кнез Милош изабрао је да сагради милановачку Цркву Свете Тројице.
После смрти Тасе Лазаревића, Настас је преузео бригу о својој сестри, примивши у свој дом Михаилу и сестрића Николу кога је и научио грађевинском занату. Када је Никола, у знак захвалности од ујаковог имена сачинио себи презиме, почиње прича о породици Настасијевић, која је наставила да оплемењује породични таленат и љубав према готово свим пољима уметности.
Никола Настасијевић, признати грађевинар многобројних здања, љубитељ књижевности, свирао је флауту и учествовао је као четовођа у оба турска рата, а после бугарског рата под краљем Миланом одликован је и медаљама за војничке врлине, за учешће у рату за ослобођење и независност 1876-78 и Таковским крстом. Његова супруга Милица која је потицала из старе породице Јовановић, из села Клатичева код Горњег Милановца, образована је на Институту Катарине Миловук у Београду. Сво седморо деце Милице и Николе Настасијевић, стекло је високо школско образовање и, уз то, деца су била музички надарена и образована. Иако су им нека интересовања била заједничка, свако је имао свој позив. За Живорада, најстаријег брата, то је била уметност. Осим њега, у окриљу знамените грађанске породице одрасли су и Момчило, песник и књижевник, Светомир, композитор и архитекта, Славомир, писац историјских романа, као и њихове три сестре: најстарија Наталија бавила се филозофијом, Даринка је била историчар и Славка математичар. Она је до своје смрти бринула о породичној заоставштини, која ће потом прећи у руке брата Славомира и његових потомака. По њиховој жељи, драгоцена заоставштина Настасијевића поклоњена је граду Горњем Милановцу 9. априла 1983. године.
Настасијевићи су у Горњем Милановцу живели до 1920. године у улици Танаска Рајића број 7 (у кући порушеној у бомбардовању града у Другом светском рату), када се сви селе у Београд и настањују у Ратарској улици 131 (данашња улица краљице Марије бр. 55), а касније у Молеровој 9. У српској културној историји дом Настасијевића у Београду остаће запамћен по камерним окупљањима интелектуалне и уметничке елите између 1924. и 1938. године, која су, заједно са још неколико сличних београдских салона, била нека врста културног центра престонице у међуратном периоду. Момчило је, као и његов отац, свирао флауту, а касније и виолину и виолончело и подстицао је осталу браћу да се усавршавају у „музицирању“. Захваљујући томе, штимунг недељних поподнева у салону Настасијевићевих употпуњавало је камерно извођење углавном дела барокне музике и бечких класичара: Хајдна, Моцарта и Бетовена, од стране све четворице браће. Присуство гостију као што су Исидора Секулић, Милош Црњански, Растко Петровић, Станислав Винавер, Раде Драинац, Димитрије Митриновић, Душан Матић… говори о далекосежном значају таквих окупљања за будући смер и живот српске културе, кога можда ни сами протагонисти нису били свесни.