Изложба и промоција књиге “Српски војници умрли у Холандији 1917-1919” у Крагујевцу

У понедељак 13. септембра у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу, отворена је изложба Музеја рудничко-таковског краја Српски војници умрли у Холандији 1917-1919. Овом приликом представљена је и истоимена књига.

Изложба и књига „Српски војници умрли у Холандији 1917-1919“, настале су као резултат истраживачког рада у оквиру пројекта „Српски војници умрлу у Холандији 1917-1919“, који су финансирали Министарство културе и информисања, Музеј рудничко-таковског краја, Амбасада Краљевине Холандије у Београду и Удружење потомака ратника 1912-1920, Пожаревац.

О књизи и изложби говорили су директор Музеја рудничко-таковског краја Александр Марушић, аутори изложбе Ана Јелић, историчар уметности и Ненад Карамијалковић, етнолог и антрополог, као и аутори књиге Тања и Фабијан Вендриг и Џон Стинен.

Сто година након Версајског мировног споразума (1919-2019), којим је формално завршен Први светски рат, мало је позната чињеница да је један број српских заробљеника у Првом светском рату боравио у неутралној Холандији, као и да је њих стотинак војника преминуло и покопано на холандском државном тлу. По завршетку рата лука у Ротердаму служила је да се војници ту опораве и врате у домовину. Међу заробљеницима било је преко 4.000 Срба. У периоду између 11. јануара и 7. фебруара 1919. године, 91 српски војник умро је на холандском тлу у девет разлиитих градова Холандије од последица шпанаског грипа. На Реформаторском гробљу у Гардерену, налази се споменик сећања на српске војнике који су преминули од последица шпанског грипа 1919. године одмах након Првог светског рата. На споменику је исписано 29 имена српских војника који су умрли у Гардерену, 21 војник који је умро у Најмегену и њих 14 који су умрли у Енсхедеу…Овај споменик поставило је посланство Краљевине СХС у априлу 1919. године. Сплетом различитих околности, посмртни остаци српских војника су 1938. године, а у договору са владом Краљевине Југославије, после низа перипетија, пребачени у заједничку гробницу у Маузолеј у Јиндриховицама, Чешка, где се и данас налазе. У Архиву Србије чувају се документи који се односе на ексхумацију посмртних остатака војника и гробова.

Изложбом су обухваћени правни аспекти и избијање Првог светског рата, учешће Србије у Првом светском рату, злочини који су вршени над ратним заробљеницима у логорима за ратне заробљенике, рад хуманитарних организација, репатријација преко Холандије, њихова смрт и ексхумација, опис споменика у Гардерену и маузолеј у Јиндриховицама где су српски војници нашли своје коначно пребивалиште, као и приче о војницима тј. о породицама и потомцима ових војника. Изложбу употпуњују предмети, фотографије и разгледнице из збирке Музеја рудничко-таковског краја које се односе на тематику Првог светског рата и војнике из Горњег Милановца.

У раду на књизи и изложби откривене су блиске везе између два народа, као и приче о невероватним херојима српским војницима. Једна таква прича је и приче о војницима Ђорђу Вукосављевићу из Крагујевца и војницима браћи Сретену и Драгу Рајичић из Горњег Милановца. Писма која је Ђорђе Вукосављевић из заробљеништва слао породици сачувала је од заборава његова праунука госпођа Зорица Јелача. Из тих писама сазнајемо да су се Драго и Ђорђе познавали још из логора Солтау и да су у Холандији такође били заједно, али и да је Сретен, Драгов брат био са њима.

Сретен је преминуо у Холадији, његово име се налази на споменику у Гардерену, а посмртни остаци у Маузолеју у Јиндриховицама у ковчежићу под бројем 26. У Холандским новинама Табантија из 1919. године, у једном чланку пише да су 4 српска војника, која су умрла од последица шпанског грипа, сахрањена на холандском гробљу уз највеће почасти, и да је том приликом чалан породице једног од сахрањених војника присуствовао сахрани и да му је било дозвољено да баци грумен земље у братовљев гроб. Реч о војницима Сретену и Драгу Рајичић војницима из Горњег Милановца. Драго се вратио у Горњи Милановац и наставио породичну трговину, што сазнајемо из једног од писма које је по доласку у Горњи Милановац упутио удовици Ђорђа Вукосављевића из Крагујевца. Драго је написао следеће:

„Драга госпођо, сматрам својом дужношћу човечанства да вас обавестим да је ваш муж господин Ђоко умро у Милингену од грипа и да сам случајно био тамо са својим братом који је такође умро. Ђока сам познавао од 1917. године и он ме је тада на смртној постељи замолио да вас обавестим о његовој смрти.

Искрено ваш Драги Рајичић, занатлија

Желео бих и да се извиним што вас раније нисам обавестио о његовој смрти, али будите уверени да сам пре само три дана дошао кући после 4 године.“

Ђорђе Вукосављевић, војник из Крагујевца, подофицир 3. чете, 1. батаљона 12 Пешадијског пука, умро је у логору за ратне заробљенике у Нив Милигену од последица шпанског грипа. Његови посмртни остаци су заједно са осталим пребачени у Маузолеј Јиндриховицама. Није познато где је заробљен, нити како је стигао из Немачке у Холандију. Зна се, међутим, на основу дописне карте коју је послао својој жени Лепи да је био у логору Солтау (на основу печата логора).

У књизи проф. др Милана Радовановића „Холандско Милосрђе и Срби у Великом рату“, публикована је дописна карта коју је Драго Рајичић послао из логора Солтау (види се печат логора), својим сестрама Милици и Љубици. Три документа, чланак у новинама, дописна карта и писмо упућено Лепи су била три најважнија документа, на основу којих смо Сретена и Драга повезали и утврдили да су били браћа. До тада сличност између ова два војника је била само у презимену које је зависно од транскрипције која је била коршћена, било другачије написано.

Најемотивније писмо је писмо које је Ђорђе посло Лепи 30. јуна 1918. године из логора Солтау, у коме изражава жаљење што није видео ћерку Ружицу, која се родила после његовог заробљавања.

„…Драга Лепа, ако не добијеш ускоро моја писма, знај да нисам више жив. Јер радије ћу умрети сада него доцније слеп да идем по свету. Слеп човек не ради у руднику. Ако се избавим одавде јавићу ти. Само ми је жао што нисам добио дечију слику и твоју, да бих могао да видим Ружицу…“

Књига и изложба „Српски војници умрли у Холандији 1917-1919“ представљају допринос у осветљавању сећања на војнике који су умрли у Холандији крајем Првог светског рата. Реконструкцијом историјске приче одаје се заслужено поштовање и признање војницима и њиховим породицама тј. потомцима и да се на тај начин њихова имена отргну од заборава. Прича о војницима који су умрли у Холандији, вероватно никада не би била испричана да се троје ентузијаста два Холанђана, Фабијан и Џон и једна Српкиња Тања, аутори публикације нису упустили у авантуру истраживања ове мало познате теме. Њима дугујемо највећу захвалност што су имена војника угледала светлост дана, и што њихове породице, а и шира јавност зна шта се са њима догодило. Њихова имена ће кроз ову публикацију и изложбу заувек остати у сећању.

X