Изложба АРХИМАНДРИТ НИЋИФОР ДУЧИЋ (1832-1900), СРПСКИ ДУХОВНИК, ИСТОРИЧАР И УСТАНИЧКИ ВОЂА

Изложба о архимандриту Нићифору Дучићу уприличена је из племените жеље чланова Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду да се обележе сећања на знамените људе требињског краја, а према архивском материјалу из фондова Архива Српске Православне Цркве, уз благослов Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Због актуелне епидемиолошке ситуације званичног отварања неће бити, али сви заинтересовани могу погледати изложбу од уторка 14. јула до 3. септембра 2020. године у Галерији Музеја, Синђелићева 7, радним данима у термину 7:30 – 19:00 а викендом 11:00 – 16:00. Молимо посетиоце да обавезно носе маску. У музеју не може бити више од пет особа у исто време.

Знаменити Србин какав је био архимандрит Нићифор Дучић рођен је у требињском селу Луг 1832. године, крштеног имена Никола, које је у раној младости променио у Нићифор – Победоносац – име које ће обележити цео његов овоземаљски живот.

С успехом је oбављао богослужбену, просветну, књижевну и историјску делатност. Свој ослободилачки дух исказао jе још у манастиру свог пострига, Дужи, па кроз цео херцеговачки устанак војводе Луке Вукаловића, све до борби у Српско-турским ратовима (1876-1878) командујући војним добровољачким јединицама.

Његовом заслугом основане су многе српске школе у Херцеговини и Црној Гори. Своју дипломатску активност започео је као посредник у разговорима кнеза Николе и кнеза Михаила 1866. године око заједничке борбе за ослобођење и уједињење српског народа.

У Београд је дошао на позив Илије Гарашанина где му је  1868.  године предложено да буде хиротонисан за епископа у Шапцу, као и још неколико пута у другим епархијама, што је он одбио, говорећи: „Што у мени нема колико би ваљало калуђерске кротости томе се не треба чудити, јер сам ја више војник, него смерни, преподобни монах. Али поштујем и монаштво српско“.

Једно време је управљао Жичком епархијом када је у манастиру Жичи миропомазан краљ Србије Александар Обреновић. Архијерејски сабор му је 1886. године дозволио да носи епископску митру при богослужењу.

Рад и стечено образовање на Великој школи у Београду а затим и на Сорбони у Паризу допринели су да име архимандрита Нићифора Дучића заузме посебно место у научном, књижевном и културном животу Србије у XIX веку. За собом је оставио обиман књижевни рад.

Поред осталог, био је председник Српског ученог друштва, управник Народне библиотеке Србије, редовни члан Српске краљевске академије, председник Одбора за школе и учитеље у српским земљама под турском влашћу, председник Великог духовног суда.

Одликован је многим српским, црногорским, руским и бугарским одликовањима.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду уз војне, црквене и почасти Српске краљевске академије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

X