Џон Кенеди и „нова граница“ културе. Мона Лиза и Супермен

У Галерији Музеја одржана је 23. новембра 2017. године са почетком у 18 сати промоција књиге проф. др Симоне Чупић, Џон Кенеди и „нова граница“ културе. Мона Лиза и Супермен. Ова година је и година јубилеја, навршава се 100 година од рођења 35. председника САД-а Џона Ф. Кенедија, чији је мандат од непуне три године обележила свест да би култури требало дати улогу која је била далеко од споредне. Симона Чупић је редовни професор на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. За поменуту публикацију добила је награду Националног комитета ИКОМ-а за најбољу публикацију у 2016. години, као и за значајан допринос развоју музејске делатности. Бави се модерном уметношћу, студијама рода, америчком уметношћу и популарном културом. Објавила је књиге Теме и идеје модерног. Српско сликарство 1900-1941 (2008), Грађански модернизам и популарна култура. Епизоде модерног (1918-1941) (2011), The JFK Curture (2011), Еlaine de Kooning: Portraits (2015). Аутор је изложби Петар Добровић-Портрети (1999), Београд Јована Бијелића (2014), Мона Лиза и Супермен (2017) и многих других….. Ова књига је на неки начин наставак предходе књиге JFK Culture, у којој се ауторка бавила истраживањем феномена културе у доба најпопуларнијег америчког лидера. Студија проф. Чупић је резултат истраживања у архивима, библиотекама и музејима током боравка на постдокторском усавршавању на Универзитету у Берклију и Универзитету Тексаса у Остину, где је проучавала време друштвеног деловања Џона Кенедија и његову културну политику. Тема књиге је однос политике и културе историје и уметности. Доноси слику брижљиво осмишљене и спроведене културне политике, која се у овој књизи разуме као државотворни пројекат и део Кенедијевог тоталног пристпа стварности. Ауторка је током вечери уз документарне снимке, говорила о околностима које су довеле до стратешке промене правца у званичној културној политици САД-а, која је почетком седме деценије без икаве сумње била светска сила, а Џон Кенеди, драгоцен човек који држи до етикеције и манира, млад али зрео интелектуалац, са којим је започињала нова епоха. Кенеди је понудио светској јавности једну слику нове Америке. Такође, ауторка је говорила о феномену американизације, коју је поред економског значаја Сједињених Држава, суштински обликовала америчка култура са свим својим омамљујућим елементима: од филма, изложби и позоришних комада, преко музике, спорта и моде, до хране и бројних других конзумерских добара. У фокусу интересовања био је драматичан заокрет у званичној културној политици САД-а са уласком Џона Кенедија у Белу кућу, чији је резултат био процес изједначавања науке и културе са „важнијим“ државотворним пројектима. Ове стратешке промене је Џон Кенеди најавио 1960. године приликом прихватања председничке номинације, промовишући идеју „Нове границе“, тј. идеју да нова времена траже нову инвентивност, одлуке, имагинацију. Ауторка је пажљиво анализирала однос Кенедијеве администрације према култури, која ће се огледати, између осталог, и у активној промоцији и афирмацији и подршци развоју различитих уметничких активности. Својеврстан лајтмотив књиге је слоган чувеног америчког песника Роберта Фроста упућен Кенедију: Поезија и моћ су формула за „Златно доба“. Овим речима се Роберт Фрост обратио новоизабраном председнику након инаугурације, оцењујући да ће нова администрација посветити посебно место културној политици у својим програмима. „Ново златно доба“ могло је да се наслути листом званица за инаугурацију и балове који су уследили. На листи су се по први пут нашли писци и уметници као нпр. Марк Ротко, Франц Клајн, Роберт Лоуел, Џон Стајнбек…Због начина на који ће култура бити промовисана и коришћена, те Фростове речи „Поезија и моћ“ ће прерасти у „Поезија као моћ“. Низ догађаја из културе који ће обележити Кенедијев мандат имаће и веома значајну политичку димензију, одевену у форми уметности. Важан део Кенедијевог културног пројекта била је његова супруга Жаклина. Улога Жаклине била је важна и пре свега везана за нову представу о „културној“Америци. Она се успешно уклопила у већ обликовани концепт, пригодно ангажована, аполитична. Била је корисна за грађење слике о председнику у којој су уметност и политика испреплетени. Њена улога има везе и са причом о новом таласу еманципације жена у америчком друштву, поготову ако знамо да је једна уметница, Елејн де Кунинг одабрана да уради председников портрет намењен Библиотеци Хрија С. Трумана. Елејн де Кунинг долази из аутсајдерског миљеа њујоршке уметничке боемије. Њен председнички портрет делује попут симболичког пута који је америчка модерна уметност прешла у кратком раздобљу од Трумана до Кенедија. У књизи је скренута пажња на чињеницу да је Кенедијев лични укус био потпуно невидљив у његовој културној политици, што ауторка сматра посебно важним, можда и најважнијом поруком ове књиге. Критике које се односе на оцену да његова интересовања у култури нису одговарала културној политици његове администрације показује суштинско неразумевање разлика између личног става и државне стратегије. Кенедијева идеја „Нове границе“директно је била намењена само Американцима. Европи, можда тек посредно у смислу представе о Америци која се мењала. Али, на тај начин била је усмерена у Латинској Америци или остатку света. Значај Кенедијеве идеје поред поруке да треба бити усмерен себи, сопственом развоју и напретку, сведочио је о модернизацијском процесу који је апсолутно неодвојив од науке и културе. Другим речима, упркос економској и војној доминацији цивилизацијски лидер не може се постати без научних и културних достигнућа истакла је ауторка. Ова публикација је значајна као изузетан пример како се домаћи аутор може суверено и убедљиво бавити великим темама историје уметности. Књига је атрактивна за читање стручњацима али и широком кругу читалаца. Експлицитно указује на то како однос према култури и уметности може довести до промене свести и бољег вредновања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *