ВРТОГЛАВИЦА АЛФРЕДА ХИЧКОКА 60 ГОДИНА ПОСЛЕ

Музеј рудничко-таковског краја је у сарадњи са Културним центром организовао у петак, 2. новембра предавање проф. др Слободана Мијушковића „Вртоглавица Алфреда Хичкока 60 година после“. Наиме, ове године се навршава 60 година од када је филм снимљен. Након премијере 1958. године филм није изазвао претеране реакције критике, а његово прво приказивање прошло је прилично незапажено. Када је 1996. године завршена компјутерска рестаурација филма, Вртоглавица је почела да живи свој „други живот“, и у новом руху, доживела је своју поновну премијеру, а приказивана је у биоскопима широм Америке и Европе. Тек 2012. године филм је проглашен за најбољи филм икада по анкети листа Sight & Saund, у издању Британског филмског института, према оценама 862 филмска критичара. Тиме је филм Грађанин Кејн (Citizzen Kane), Орсона Велса (Orson Welles) из 1941. године, изгубио прво место које је суверено држао неколико деценија. Овај психолошки трилер је у ствари узбудљива екранизација бестселера „Међу мртвима“ (D’ entre les mortes), насталог из пера Пјера Бојла (Pierre Boileau) и Томаса Хајсејака (Tomas Harcejac). Публика је током вечери била повлашћена да види инсерте из филма и чује предавање проф. Мијушковића, који је до најситнијих детаља анализирао Вртоглавицу-као ремек дело врхунског уметника, али и као посебну личну пасију.
Реч је о првокласном трилеру, сложеној мозгалици, напетој од прве до последње сцене. Филм носи у себи посебне утиске визуелног, сликовног и сликарског. Колористички контрасти, нарочито црвено-зелено су доминантни овде. Хичкок се труди да говори помоћу слике, а тек успут, и наравно када је то непоходно помоћу речи, текста, што не значи да је све ово друго маргинално, али у средишту је слика, истакао је на почетку предавања проф. Мијушковић. Мистерија у овом филму почиње сликама, а не речима. Већ у првом кадру филма, на шпици Sola Basa, графичког дизајнера који се школовао на Bauhausu, која је нарочито важна, како то објашњава проф. Мијушковић, камера је на устима, па секреће према очима, затим на десно око из чије се дубине и таме појављује спирала која се креће и која се различитим модификацијама наставља, што појам вртоглавица, акрофобија и јесте – страх од висине. Ово је уводна визуелна презентација онога о чему ће бити речи у филму. Тако смо одмах на почетку филма уведени у свет ока, погледа, свет у којем се одиграва и о којем говори овај филм. Шпица је саставни део филма и због тога је јединствена рекао је проф. Мијушковић. Такође, музика, коју је радио Bernard Hermann, чувени композитор филмске музике, се успешно интегрише и спирални ритам…Музика има заводљиву спиалну структуру….Осим редитеља, на филму су радили уметници који су сваки у свом домену били најбољи.
Заплет и неизвесност траје целим филмом и разјашљава се тек у последњој трећини филма када детектив Скоти схвати суштину читаве приче, након што је у огледалу видео огрлицу Карлоте Валдез око врата Џуди Бартон.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *